Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1 47/25 od 02.04.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Dušan Mitrović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa nalogom da se postupak sprovede pred drugim sudijom pojedincem.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tač. 1) ZKP navodima da opis krivičnog dela u izreci prvostepene presude, ne sadrži sve elemente krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, konkretno, opis da je fizička sila bila uzrok postupanja oštećene, kao i da je oštećena pretnjom bila prinuđena na određeno postupanje i da su radnje koje je preduzeo okrivljeni imale potencijal da utiču na volju oštećene.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Krivično delo prinuda prema odredbi člana 135. stav 1. Krivičnog zakonika čini ko drugog silom ili pretnjom prinudi da nešto učini ili ne učini ili trpi, a kvalifikovani oblik iz stava 2. istog člana, onaj ko delo iz stava 1. ovog člana učini na svirep način ili pretnjom ubistvom ili teškom telesnom povredom ili otmicom.

Prema činjeničnom opisu izreke pravnosnažne presude, okrivljeni AA, je u vreme i na mestu opisanom u izreci, u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela, čije je izvršenje hteo, uz istovremenu svest o zabranjenosti dela, oštećenu BB sa kojom je bio u emotivnoj vezi, silom i pretnjom prinudio da nešto uradi, na taj način što je, prateći vozilo oštećene putem uređaja – mobilnog telefona koji je prethodno stavio u njeno vozilo, .... seo u vozilo oštećene na mesto suvozača i naredio joj da vozi.....da bi joj, kada je oštećena krenula, zadao jedan udarac zatvorenom šakom pesnicom u predelu lica, a potom razbio laktom staklo na suvozačevim vratima, pri čemu je sve vreme zlostavljao oštećenu i postupao prema njoj na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, tako što je vređao oštećenu rekavši joj da je ku.vetina i pretio joj da će je prebiti i izbiti joj sve zube, pa je oštećena strahujući za svoj život slušala njegova naređenja i stala kod ..... i po naredbi izašla iz vozila, nakon čega joj je okrivljeni u jednom trenutku naredio da se vrati u vozilo i vozi do njegovog vozila koje je ostalo parkirano…, a potom i da sedne u njegovo vozilo na mesto suvozača, odakle je krenuo ka..... i sve vreme dok je vožnja trajala vređao oštećenu, da bi, kada mu je oštećena rekla da se vrate za Valjevo, rekao: „Jel me slušaš, hoćeš da se vratiš kući?", a potom naglo skrenuo i počeo da se vraća ka Valjevu, ali je odjedanput stao pored puta i obema rukama uhvatio oštećenu za vrat i stezao, tako da je oštećena zamalo izgubila svest, pri čemu ga je oštećena sve vreme molila da prestane sa takvim ponašanjem, ali je okrivljeni nije slušao, već ju je takvim svojim ponašanjem prinudio da kaže da je ku.vetina, da ga je odvojila od žene i uzela sve pare, što je snimao mobilnim telefonom, a taj snimak postavio na društvenu mrežu „Instagram“, koji snimak su videli sestra i zet oštećene ....., koji su pozivali oštećenu, ali joj okrivljeni nije dozvoljavao da se javi i sve vreme joj je govorio da će je prebiti i ubiti i baciti u reku, a zatim i krenuo nazad ka Valjevu, pa je oštećena, želeći da se spase od okrivljenog, otvorila vrata na vozilu dok je ono bilo u pokretu i izašla, tako da su lica koja su išla u vozilu iza vozila okrivljenog stala i povezla je do KPZ Valjevo...., zatim je otišla u UC OB Valjevo, gde su joj konstatovane lake telesne povrede.

Dakle, po nalaženju Vrhovnog suda, okrivljeni je prateći vozilo oštećene putem uređaja koji je prethodno sakrio u njen automobil, ušao u njeno vozilo, naredio joj da vozi, što je praćeno fizičkim napadima – udaranjem pesnicom u lice, razbijanjem stakla laktom, kontinuiranim vređanjem, omalovažavanjem, zastrašivanjem, usled čega je oštećena strahujući za svoj život, postupala po njegovim naredbama. Time je jasno izražen momenat prinude da nešto učini protiv svoje volje – da vozi automobil, da se kreće po njegovim uputstvima i da sedne u njegovo vozilo, iako to nije želela, na koji način su ostvarena obeležja osnovnog oblika krivičnog dela iz člana 135. Krivičnog zakonika. Međutim, u konkretnim radnjama sadržana je i kvalifikovana pretnja ubistvom, jer je okrivljeni oštećenoj izrekao direktnu pretnju da će je prebiti, ubiti i baciti u reku, dok je istovremeno sprovodio fizičko nasilje – hvatao rukama za vrat i stezao, zamalo do gubitka svesti, sve vreme vređao i ponižavao, primoravao da izgovara određene rečenice i snimao takvo postupanje, dodatno ugrožavajući joj dostojanstvo i stvarajući kod nje osnovan strah za život.

Ova kombinacija verbalnih pretnji i brutalnog ponašanja prema oštećenoj jasno ukazuje da je pretnja imala intenzitet pretnje lišenjem života, iz čega proizilazi da se u prethodno opisanim radnjama okrivljenog, suprotno navodima branioca, stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja koju je preduzeo okrivljeni, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, koji ukljujuče i svest o zabranjenosti dela.

Shodno navedenom, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, od strane Vrhovnog suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitom dokazu, na kome se presuda ne može zasnivati, a koji je pribavljen suprotno odredbi člana 152. i 155. ZKP. Kao nezakonit dokaz branilac označava CD sa audio - video snimkom koji je objavljen na društvenoj mreži Instagram, za koji, prema navodima iz zahteva, nije poznato ko ga je sačinio i na koji način je pribavljen. U vezi sa tim, branilac ističe da bi ovaj dokaz, kako bi bio zakonit, morao biti pribavljen u skladu sa odredbom člana 152. stav 3. ZKP, odnosno putem dokazne radnje pretresanja uređaja za automatsku obradu podataka, uz prethodno izdatu naredbu nadležnog organa, koja u konkretnom slučaju nije doneta.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi branioca da je sporni snimak nezakonit dokaz, jer nije pribavljen pretresanjem uređaja, u skladu sa odredbom člana 152. ZKP. Naime, po oceni Vrhovnog suda, predmetni audio video snimak sa društvene mreže Instagram, koji je sačuvan i dostavljen na CD, predstavlja ispravu shodno odredbi člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, jer se radi o računarskom podatku, u smislu člana 112. stav 17. Krivičnog zakonika, koji je podoban da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku i isti je pribavljen shodno odredbi člana 139. stav 1. ZKP, koja propisuje da ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu. U skladu sa odredbom člana 138. stav 1. ZKP dokazivanje ispravom se vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave, a u konkretnom slučaju sud je izvršio neposredan uvid u sadržaj snimka na glavnom pretresu, čime je isti na zakonit način izveden u dokaznom postupku. Pri tome iz spisa nesporno proizilazi da je sadržaj snimka saglasan iskazu oštećene, čime je postao njegov sastavni deo, dok je autentičnost snimka potvrđena nalazom i mišljenjem veštaka, čime je otklonjena svaka sumnja u njegovu verodostojnost i dokaznu vrednost.

U vezi sa ovim, neosnovan je i navod branioca da se ne može smatrati da se radi o javnoj objavi, s obzirom da je snimak poticao sa ličnog profila i moguće dostupan samo užem krugu korisnika i vremenski ograničen.

Naime, po oceni Vrhovnog suda, sama okolnost da je objava postavljena na ličnom profilu ne isključuje mogućnost da njen sadržaj bude zakonito dostupan drugim licima, naročito imajući u vidu karakter društvenih mreža na kojima korisnici, čak i pri ograničenim podešavanjima privatnosti, dobrovoljno omogućavaju određenom krugu ljudi pristup svom sadržaju.

U konkretnom slučaju, snimak je pribavljen od strane lica koje mu je imalo zakonit pristup, putem uvida koji je bio omogućen od samog korisnika, a zatim dostavljen sudu u skladu sa zakonom. Činjenica da je objava mogla biti vremenski ograničena ili naknadno uklonjena nema uticaja na zakonitost njenog korišćenja, jer je sud raspolagao kopijom snimka koji je sačuvan u trenutku dok je bio vidljiv i legitimno dostupan određenom broju lica.

Shodno svemu iznetom, Vrhovni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, obzirom da dokaz na koji ukazuje branilac u podnetom zahtevu, predstavlja zakonit dokaz i po načinu pribavljanja i po svojoj sadržini i na njemu se može zasnivati presuda.

Ostali navodi zahteva, predstavljaju osporavanje činjeničnih utvrđenja suda, dakle povredu člana 440. ZKP, koja shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, zbog čega se Vrhovni sud u razmatranje istih nije upuštao.

S obzirom na to da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković