Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog D.Đ. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je drugostepeni sud na štetu okrivljenog učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, time što je prekoračio optužbu i to tako što je okrivljenom pripisao da pored naslaganih stabala nije postavio kočiće kao obezbeđenje, što je kvalifikovao kao opšteopasnu radnju, iako ovog bitnog elementa bića krivičnog dela nema u optužnom aktu, niti je o tome raspravljano u toku postupka. Postupajući na navedeni način drugostepeni sud je, prema navodima zahteva, presudu zasnovao na dokazu na kome se presuda ne može zasnivati, što je imperativna norma propisana članom 419. stav 1. ZKP, prema kojoj se presuda može zasnivati samo na dokazima izvedenim na glavnom pretresu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi zahteva branioca okrivljenog neosnovani, s obzirom na to da je činjenični opis krivičnog dela dat u izreci pravnosnažne presude istovetan činjeničnom opisu krivičnog dela koji je naveden u dispozitivu optužnice, pa stoga, a nasuprot navodima zahteva, prvostepeni sud u izreku presude nije uneo nijedan element krivičnog dela koji nije bio označen u dispozitivu optužnog akta, pa ni to da okrivljeni pored naslaganih stabala nije postavio kočiće kao obezbeđenje, već je ovakav navod iznet na strani 8, obrazloženja prvostepene presude i na strani 3, obrazloženja drugostepene presude, na koji način nižestepeni sudovi nisu učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, imajući u vidu da je za ocenu postojanja objektivnog identiteta između optužbe i presude relevantna izreka pravnosnažne presude, a ne njeno obrazloženje.

Branilac okrivljenog, iako se u zahtevu poziva i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, nije označio dokaz na kome se po odredbama ZKP, presuda ne može zasnivati, pa je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog pravnosnažnu presudu pobija i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP. Međutim, po oceni ovog suda, navodima zahteva da se dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu dovodi u sumnju zaključak prvostepenog i drugostepenog suda, da je okrivljeni predmetno krivično delo izvršio sa svesnim nehatom, već da okrivljeni, prema činjenicama i okolnostima koje su utvrđene na glavnom pretresu, nije mogao da bude svestan da svojim radnjama može izazvati konkretnu opasnost za život i telo ljudi i nastupanje težih posledica, te da je olako držao da do toga neće doći, pravnosnažna presuda se suštinski pobija zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, što ne predstavlja razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, i člana 487. stav 1. tač.2. i 3. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                          Predsednik veća - sudija

Vesna Veslinović,s.r.                                                                                           Janko Lazarević,s.r.