Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, сматрајући да присуство Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног не би било од значаја за доношење одлуке, због чега их није обавестио о седници већа у смислу члана 488. став 2. ЗКП.

Врховни касациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Бранилац окривљеног Д.Ђ. у захтеву за заштиту законитости истиче да је другостепени суд на штету окривљеног учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9. ЗКП, тиме што је прекорачио оптужбу и то тако што је окривљеном приписао да поред наслаганих стабала није поставио кочиће као обезбеђење, што је квалификовао као општеопасну радњу, иако овог битног елемента бића кривичног дела нема у оптужном акту, нити је о томе расправљано у току поступка. Поступајући на наведени начин другостепени суд је, према наводима захтева, пресуду засновао на доказу на коме се пресуда не може заснивати, што је императивна норма прописана чланом 419. став 1. ЗКП, према којој се пресуда може заснивати само на доказима изведеним на главном претресу.

Врховни касациони суд налази да су изнети наводи захтева браниоца окривљеног неосновани, с обзиром на то да је чињенични опис кривичног дела дат у изреци правноснажне пресуде истоветан чињеничном опису кривичног дела који је наведен у диспозитиву оптужнице, па стога, а насупрот наводима захтева, првостепени суд у изреку пресуде није унео ниједан елемент кривичног дела који није био означен у диспозитиву оптужног акта, па ни то да окривљени поред наслаганих стабала није поставио кочиће као обезбеђење, већ је овакав навод изнет на страни 8, образложења првостепене пресуде и на страни 3, образложења другостепене пресуде, на који начин нижестепени судови нису учинили битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9. ЗКП, имајући у виду да је за оцену постојања објективног идентитета између оптужбе и пресуде релевантна изрека правноснажне пресуде, а не њено образложење.

Бранилац окривљеног, иако се у захтеву позива и на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, није означио доказ на коме се по одредбама ЗКП, пресуда не може заснивати, па је Врховни касациони суд оценио да захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у овом делу нема прописан садржај у смислу члана 484. ЗКП.

Поред тога, бранилац окривљеног правноснажну пресуду побија и због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1. ЗКП. Међутим, по оцени овог суда, наводима захтева да се доказима који су изведени на главном претресу доводи у сумњу закључак првостепеног и другостепеног суда, да је окривљени предметно кривично дело извршио са свесним нехатом, већ да окривљени, према чињеницама и околностима које су утврђене на главном претресу, није могао да буде свестан да својим радњама може изазвати конкретну опасност за живот и тело људи и наступање тежих последица, те да је олако држао да до тога неће доћи, правноснажна пресуда се суштински побија због погрешно утврђеног чињеничног стања, што не представља разлог због којег окривљени преко браниоца у смислу члана 485. став 4. ЗКП, може поднети овај ванредни правни лек, па је захтев браниоца окривљеног у овом делу оцењен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, и члана 487. став 1. тач.2. и 3. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                          Председник већа - судија

Весна Веслиновић,с.р.                                                                                           Јанко Лазаревић,с.р.