Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, i u sednici veća koju je u smislu člana 488. stav 2. ZKP održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, razmotrio spise predmeta zajedno sa podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi činjenično stanje u pobijanim presudama utvrdili na osnovu sasvim „smušenog i kontradiktornog“ iskaza oštećene i privatne tužilje i odbrane okrivljenog, pri čemu branilac napominje da okrivljeni nije priznao izvršenje krivičnog dela koje mu je privatnom tužbom stavljeno na teret, već je u svojoj odbrani samo opisao način na koji je došao do predmetnog novca. S tim u vezi branilac navodi da sudovi tokom postupka nisu utvrdili da se radi o tuđoj pokretnoj stvari, jer se postavlja pitanje čiji je novac okrivljeni uzeo, budući da je vlasnik tog novca za sada nepoznat i da novac potiče od obavljanja poslovne delatnosti kojom se bavio otac privatne tužilje i supruge okrivljenog, a kojom delatnošću su se zajedno sa pokojnim ocem bavili okrivljeni i njegova supruga i privatna tužilja, te da je između svih njih postojala zajednica života i zajedničko sticanje. Iz navedenog, po oceni branioca, proizilazi da je postojalo i učešće okrivljenog u sticanju predmetnog novca, a tokom postupka svakako nije utvrđeno da se radi o pokretnoj stvari koja pripada privatnoj tužilji u celosti.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, a vezano za to da li predmetni novac u iznosu od 27.400 evra predstavlja tuđu pokretnu stvar.

U smislu iznetih navoda branioca, a imajući u vidu da je u izreci pobijane prvostepene presude navedeno „iz kuće svoje vanbračne supruge M.M. i njene sestre J.M. oduzeo novac u iznosu od 27.400 evra...“, te da stavom drugim izreke sud „oštećenu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućuje na parnicu“ ne navodeći koju oštećenu, kao i da li oduzeti novac predstavlja tuđu pokretnu stvar, po oceni ovog suda, branilac zahtevom ukazuje i na nerazumljivost izreke pobijane prvostepene presude, a što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi i zbog povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev okrivljenog, ocenio kao nedozvoljen. Pri čemu, ovaj sud naglašava, da zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP postoji mogućnost podnošenja inicijative Republičkom javnom tužiocu koji može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                 Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                               Bata Cvetković,s.r.