Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Branko Unjić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen nije krivično dela. U podnetom zahtevu ističe da reči koje su okrivljenom privatnom tužbom stavljene na teret, nisu izrečene sa namerom omalovažavanja već u odbrani prava. Odbrana prava, prema navodima zahteva, ogleda se u dokazivanju činjenice da li je privatni tužilac u šumi okrivljenog posekao određena stabla, što su kritičnom prilikom okrivljeni i privatni tužilac utvrđivali merenjem. Shodno navedenom, branilac smatra da su nižestepeni sudovi, u konkretnom slučaju, morali da primene odredbu člana 170. stav 4. KZ, koja predviđa osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda iz člana 170. KZ. Međutim, kako su nižestepeni sudovi to propustili da učine, to prema stavu branioca radnja za koju je okrivljeni pravnosnažno osuđen nije krivično delo jer u konkretnom slučaju nema namere omalovažavanja kao bitnog subjektivnog obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. KZ čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšteusvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Članom 170. stav 4. KZ propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Prema tome, odredbom člana 170. stav 4. KZ predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela, pa ovo krivično delo neće postojati ukoliko su kumulativno ostvareni prethodno navedeni objektivni i subjektivni uslovi.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ nije potrebno da postoji namera omalovažavanja već svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Suprotna situacija, postoji kada je reč o slučajevima iz člana 170. stav 4. KZ, kada namera omalovažavanja, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. ovog člana, prema nalaženju ovog suda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena i izrekom presude.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA je dana ...2020. godine, u ..., u šumi BB, u stanju uračunljivosti, svestan svog dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje je hteo, bez ikakvog povoda uvredio privatnog tužioca VV uputivši mu reči „vi ste svi lopovi i prevaranti“.

Opisane radnje, koje je okrivljeni preduzeo, po oceni ovog suda, sadrži sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stava 1. KZ, a kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Navedene uvredljive reči, prema izreci pobijane prvostepene presude, okrivljeni nije izneo u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pa se suprotno navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz 170. stav 4. KZ, iz kog razloga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Branka Unjića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić