Врховни касациони суд је примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног доставио Републичком јавном тужиоцу, у складу са одредбом члана 488. став 1. КЗ и у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет те је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног АА, адвокат Бранко Уњић, захтев за заштиту законитости подноси због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП наводећи да дело за које је окривљени оглашен кривим и осуђен није кривично дела. У поднетом захтеву истиче да речи које су окривљеном приватном тужбом стављене на терет, нису изречене са намером омаловажавања већ у одбрани права. Одбрана права, према наводима захтева, огледа се у доказивању чињенице да ли је приватни тужилац у шуми окривљеног посекао одређена стабла, што су критичном приликом окривљени и приватни тужилац утврђивали мерењем. Сходно наведеном, бранилац сматра да су нижестепени судови, у конкретном случају, морали да примене одредбу члана 170. став 4. КЗ, која предвиђа основ искључења постојања кривичног дела увреда из члана 170. КЗ. Међутим, како су нижестепени судови то пропустили да учине, то према ставу браниоца радња за коју је окривљени правноснажно осуђен није кривично дело јер у конкретном случају нема намере омаловажавања као битног субјективног обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани, из следећих разлога:

Кривично дело увреде из члана 170. став 1. КЗ чини онај ко увреди другог.

Заштитни објекат кривичног дела увреде је част, као и скуп свих вредности неког лица (интелектуалних, карактерних, моралних, физичких и других особина и вредности) и углед, као одраз тих вредности у друштву, па сходно томе радња извршења кривичног дела у питању представља свако поступање којим се напада било која од тих вредности, а којима се у суштини изражава непоштовање или понижење достојанства личности. При томе, карактер тих радњи као увредљивих, цени се са становишта општеусвојених друштвених ставова и мерила, као и околности под којима се догађај одиграо.

Чланом 170. став 4. КЗ прописано је да се неће казнити за дело из става 1. до 3. овог члана учинилац, ако је излагање дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, ако се из начина изражавања или из других околности види да то није учињено у намери омаловажавања.

Према томе, одредбом члана 170. став 4. КЗ предвиђен је основ искључења постојања наведеног кривичног дела, па ово кривично дело неће постојати уколико су кумулативно остварени претходно наведени објективни и субјективни услови.

Сходно наведеном, за постојање кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ није потребно да постоји намера омаловажавања већ свест и воља да се изрази непоштовање или понижење достојанства личности. Супротна ситуација, постоји када је реч о случајевима из члана 170. став 4. КЗ, када намера омаловажавања, иако није изричито садржана у бићу кривичног дела увреде из става 1. овог члана, према налажењу овог суда, улази у њен појам и као таква мора бити обухваћена и изреком пресуде.

Према стању у списима предмета, окривљени АА је дана ...2020. године, у ..., у шуми ББ, у стању урачунљивости, свестан свог дела и његове забрањености, чије извршење је хтео, без икаквог повода увредио приватног тужиоца ВВ упутивши му речи „ви сте сви лопови и преваранти“.

Описане радње, које је окривљени предузео, по оцени овог суда, садржи све субјективне и објективне елементе кривичног дела увреда из члана 170. става 1. КЗ, а како су то правилно закључили и нижестепени судови.

Наведене увредљиве речи, према изреци побијане првостепене пресуде, окривљени није изнео у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, па се супротно наводима захтева, по налажењу овога суда, у конкретном случају не ради о ситуацији из 170. став 4. КЗ, из ког разлога намера омаловажавања не мора ни бити наведена у чињеничном опису кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ за које је окривљени оглашен кривим.

Из изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Бранка Уњића, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци пресуде и захтев одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа-судија

Сања Живановић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Биљана Синановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић