Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3912/2023 od 11.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2643/2020 od 04.09.2023. godine u prvom i drugom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ista presuda ukinuta je u trećem i četvrtom stavu izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, prvog stava izreke, tužilac je zbog pogrešne primene materijalnog prava blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Tuženi je u odgovoru na reviziju predložio da se ona odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana, i tužilac obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u intersu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava.

Predmet spora u pobijanom delu je zahtev tužioca za isplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa na neodređeno vreme, zasnovanog ugovorom o radu od 30.03.2010. godine - zarade ostvarene u periodu od novembra 2012. godine do maja 2015. godine, kada je radni odnos prestao sporazumom zaključenim sa tuženim i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor za 2014. godinu i deo godišnjeg odmora za 2015. godinu.

U tom sporu, po oceni Vrhovnog suda, nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude koje bi, zbog drugačijeg presuđenja u istim ili bitno istovetnim činjenično- pravnim sporovima, opravdale potrebu da se o izjavljenoj posebnoj reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu člana 104. i 105. Zakona o radu, odbili tužbeni zahtev za isplatu potraživane zarade, a na osnovu članova 68. i 76. istog zakona i zahtev za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor. Po stanovštu sudova, pravo na zaradu i pravo na godišnji odmor su prava iz radnog odnosa, ali za njihov nastanak i postojanje nije dovoljno samo zaključenje ugovora o radu, već je neophodno da zaposleni i radi, a u ovom slučaju iz izvedenih dokaza nije moguće pouzdano utvrditi da je tužilac u spornom periodu obavljao rad za tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, o tužiočevoj posebnoj reviziji nije potrebno odlučivati ni radi novog tumačenja prava.

Prema članu 104. stav 1. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom člana 105. stav 1. navedenog zakona propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. tog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi sledi da se zarada ostvaruje radom, na osnovu vrednosti rada, radnog učinka i vremena provedenog na radu. Zato onaj ko ne radi, ne može dobiti zaradu, iako je u radnom odnosu. Bez rada može se ostvariti naknada zarade (članovi 114-117 Zakona o radu) ili naknada štete za izgubljenu zaradu. I pravo na godišnji odmor (član 48. Zakona o radu), odnosno naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor (član 76. Zakona o radu), ostvaruje se po osnovu rada.

Tužiočeva posebna revizija sadrži navode kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, na osnovu kojih je bilo moguće utvrditi da je radni odnos postojao (po ugovoru o radu od 30.03.2010. godine) ali ne i da je tužilac obavljao rad sa ugovorenim punim radnim vremenom, u sedištu ili van sedišta tuženog poslodavca. Po pitanju dozvoljenosti posebne revizije ti navodi su potpuno irelevantni, jer se ne mogu podvesti pod zakonski razlog iz člana 404. stav 1. ZPP za podnošenje tog izuzetnog pravnog sredstva.

Iz tih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

O dozvoljenosti revizije u sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa odlučuje se shodnom primenom člana 403. stav 3. ZPP - prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, kao u drugim imovinsko-pravnim sporovima. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu iznosi 776.184,90 dinara i niži je od vrednosti koja je po navedenoj odredbi merodavna za dozvoljenost revizije.

Zbog toga je na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković