Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 3912/2023 од 11.01.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1 2643/2020 од 04.09.2023. године у првом и другом ставу изреке. Ставом другим изреке, иста пресуда укинута је у трећем и четвртом ставу изреке и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, првог става изреке, тужилац је због погрешне примене материјалног права благовремено изјавио ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија).

Тужени је у одговору на ревизију предложио да се она одбаци као недозвољена или одбије као неоснована, и тужилац обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интерсу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права.

Предмет спора у побијаном делу је захтев тужиоца за исплату новчаног потраживања из радног односа на неодређено време, заснованог уговором о раду од 30.03.2010. године - зараде остварене у периоду од новембра 2012. године до маја 2015. године, када је радни однос престао споразумом закљученим са туженим и накнаде за неискоришћени годишњи одмор за 2014. годину и део годишњег одмора за 2015. годину.

У том спору, по оцени Врховног суда, нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Уз ревизију нису приложене правноснажне пресуде које би, због другачијег пресуђења у истим или битно истоветним чињенично- правним споровима, оправдале потребу да се о изјављеној посебној ревизији одлучује ради уједначавања судске праксе.

Нижестепени судови су, на основу члана 104. и 105. Закона о раду, одбили тужбени захтев за исплату потраживане зараде, а на основу чланова 68. и 76. истог закона и захтев за накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор. По становшту судова, право на зараду и право на годишњи одмор су права из радног односа, али за њихов настанак и постојање није довољно само закључење уговора о раду, већ је неопходно да запослени и ради, а у овом случају из изведених доказа није могуће поуздано утврдити да је тужилац у спорном периоду обављао рад за туженог.

По оцени Врховног суда, о тужиочевој посебној ревизији није потребно одлучивати ни ради новог тумачења права.

Према члану 104. став 1. Закона о раду, запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Одредбом члана 105. став 1. наведеног закона прописано је да се зарада из члана 104. став 1. тог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и слично) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду.

Дакле, из цитираних законских одредби следи да се зарада остварује радом, на основу вредности рада, радног учинка и времена проведеног на раду. Зато онај ко не ради, не може добити зараду, иако је у радном односу. Без рада може се остварити накнада зараде (чланови 114-117 Закона о раду) или накнада штете за изгубљену зараду. И право на годишњи одмор (члан 48. Закона о раду), односно накнада штете за неискоришћени годишњи одмор (члан 76. Закона о раду), остварује се по основу рада.

Тужиочева посебна ревизија садржи наводе којима се оспорава утврђено чињенично стање и оцена изведених доказа, на основу којих је било могуће утврдити да је радни однос постојао (по уговору о раду од 30.03.2010. године) али не и да је тужилац обављао рад са уговореним пуним радним временом, у седишту или ван седишта туженог послодавца. По питању дозвољености посебне ревизије ти наводи су потпуно ирелевантни, јер се не могу подвести под законски разлог из члана 404. став 1. ЗПП за подношење тог изузетног правног средства.

Из тих разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

О дозвољености ревизије у споровима о новчаним потраживањима из радног односа одлучује се сходном применом члана 403. став 3. ЗПП - према вредности предмета спора побијаног дела, као у другим имовинско-правним споровима. Вредност предмета овог спора у побијаном делу износи 776.184,90 динара и нижи је од вредности која је по наведеној одредби меродавна за дозвољеност ревизије.

Због тога је на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били нужни. Зато је захтев туженог за њихову накнаду одбијен и применом члана 165. став 1. у вези члана 154. став 1. ЗПП одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић