U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tužene na radnom mestu upravnika ekspoziture tuženog u V. do donošenja pobijanog rešenja tužene broj 897/10 od 14.09.2010.godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu broj 1918/06 od 05.04.2006.godine sa aneksom broj 1 od 03.08.2010.godine, zato što je učinio povredu radne obaveze, tako što je prekoračio utvrđena i/ili data ovlašćenja. Tužiocu je stavljeno na teret da se nije pridržavao utvrđenih procedura i instrukcija poslodavaca kod odobravanja gotovinskih kredita, što predstavlja povredu radne obaveze iz člana 47. Pravilnika o radu tužene. Određeno je da mu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja, a u obrazloženju istog ponovljeni su razlozi navedeni u upozorenju, pa tako i razlozi u vezi sa ponašanjem tužioca prilikom odobravanja kredita J.P. i N.T.. Rešenje o otkazu ugovora o radu od 14.09.2010.godine potpisali su podpredsednik Izvršnog odbora banke G.V. i M.R. kao član izvršnog odbora banke.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac učinio povrede radne obaveze koje mu se stavljaju na teret sa stanovišta upotrebljenog otkaznog razloga iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu (skrivljena povreda radne obaveze) i člana 47. Pravilnika o radu tužene, jer prilikom odobravanja kredita dvema klijentkinjama povredio je utvrđena pravila procedure odobravanja kredita što predstavlja povredu radne obaveze: prekoračenje utvrđenih i datih ovlašćenja, nepridržavanje utvrđenih procedura i instrukcija prilikom odobravanja kredita, a to je bio dovoljan razlog da omogući poslodavcu da se tužiocu kao zaposlenom otkaže ugovor o radu. Ne postoje okolnosti koje bi isključile njegovu odgovornost za učinjenu povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret. Osim toga, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu je dostavljeno pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora uz ostavljanje roka za izjašnjenje na koje se tužilac pismenim putem izjasnio.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je nastupio osnov za otkaz ugovora o radu primenom člana 47. Pravilnika o radu tužene, pošto je utvrđeno da je tužilac prekršio proceduru prilikom obavljanja poslova svog radnog mesta, te je pravilnom primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) doneto rešenje o otkazu ugovora o radu.

Posebno, kada se ima u vidu da se tužilac potpisivanjem ugovora o radu obavezao na poštovanje odredaba Pravilnika o radu tužene, što čini sastavni deo zaključenog ugovora o radu, kojim je zasnovao radni odnos kod tužene i obavezao se da će se u potpunosti istih pridržavati u toku procesa rada kod poslodavca (član 13. ugovora o radu).

Osim toga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijano rešenje potpisano od strane ovlašćenih lica, te su neosnovani navodi revizije da je pobijano rešenje doneto od strane neovlašćenog organa, jer ga nije doneo Izvršni odbor, već je predsednik Izvršnog odbora i član izvršnog odbora, a saglasno odluci predsednika Izvršnog odbora.

Naime, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zakonito je i iz formalnih razloga, jer je potpisano od strane ovlašćenog lica. U ovom slučaju tuženi poslodavac je banka, koja nema direktora. Organi banke propisani su Zakonom o bankama („Službeni glasnik RS“ br. 107/05 i 91/10), a to su Skupština, Upravni i Izvršni odbor i drugi odbori. Prema odredbi člana 75. Zakona o bankama stav 1. i 2. propisano je da izvršni odbor banke čine najmanje dva člana uključujući i predsednika, a da predsednik izvršnog odbora banke prestavlja i zastupa banku. Odredbom člana 48. Pravilnika o radu tužene propisano je da rešenje o prestanku radnog odnosa donosi Izvršni odbor. Ovo nije u suprotnosti sa odredbom člana 75. Zakona o bankama.

Dakle, izvršnom odboru u banci poverena su odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornosti zaposlenih. To je ovlašćeni organ kao i direktor kod poslodavca, odnosno pravnog lica koje ga kao svoj organ predviđa. Izvršni odbor to svoje ovlašćenje može preneti na drugog u skladu sa članom 192. stav 2. Zakona o radu. Posebno, što je u ovom slučaju Izvršni odbor na sednici od 23.10.2010.godine doneo odluku kojom su predsednik odnosno podredsednik i jedan član izvršnog odbora bili ovlašćeni da odlučuju o pravima , obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa. To bi značilo da je u ovom slučaju rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca koje je potpisano od strane podpredsednika i člana Izvršnog odbora doneto od strane ovlašćenog organa. U tom smislu su i neosnovani navodi revizije kojima se pravilnost pobijane odluke osporava sa stanovišta da je o pravima i obavezama i odgovornostima u konkretnom slučaju odluku doneo neovlašćeni organ.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.