У поступку пред нижестепеним судовима, није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, тужилац је био запослен код тужене на радном месту управника експозитуре туженог у В. до доношења побијаног решења тужене број 897/10 од 14.09.2010.године, којим му је отказан уговор о раду број 1918/06 од 05.04.2006.године са анексом број 1 од 03.08.2010.године, зато што је учинио повреду радне обавезе, тако што је прекорачио утврђена и/или дата овлашћења. Тужиоцу је стављено на терет да се није придржавао утврђених процедура и инструкција послодаваца код одобравања готовинских кредита, што представља повреду радне обавезе из члана 47. Правилника о раду тужене. Одређено је да му радни однос престаје даном достављања решења, а у образложењу истог поновљени су разлози наведени у упозорењу, па тако и разлози у вези са понашањем тужиоца приликом одобравања кредита Ј.П. и Н.Т.. Решење о отказу уговора о раду од 14.09.2010.године потписали су подпредседник Извршног одбора банке G.V. и М.Р. као члан извршног одбора банке.

Оцењујући законитост побијаног решења нижестепени судови су утврдили да је тужилац учинио повреде радне обавезе које му се стављају на терет са становишта употребљеног отказног разлога из члана 179. тачка 2. Закона о раду (скривљена повреда радне обавезе) и члана 47. Правилника о раду тужене, јер приликом одобравања кредита двема клијенткињама повредио је утврђена правила процедуре одобравања кредита што представља повреду радне обавезе: прекорачење утврђених и датих овлашћења, непридржавање утврђених процедура и инструкција приликом одобравања кредита, а то је био довољан разлог да омогући послодавцу да се тужиоцу као запосленом откаже уговор о раду. Не постоје околности које би искључиле његову одговорност за учињену повреду радне обавезе која му је стављена на терет. Осим тога, пре доношења решења о отказу уговора о раду тужиоцу је достављено писмено упозорење о постојању разлога за отказ уговора уз остављање рока за изјашњење на које се тужилац писменим путем изјаснио.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови правилно закључују да је наступио основ за отказ уговора о раду применом члана 47. Правилника о раду тужене, пошто је утврђено да је тужилац прекршио процедуру приликом обављања послова свог радног места, те је правилном применом члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 и 61/05) донето решење о отказу уговора о раду.

Посебно, када се има у виду да се тужилац потписивањем уговора о раду обавезао на поштовање одредаба Правилника о раду тужене, што чини саставни део закљученог уговора о раду, којим је засновао радни однос код тужене и обавезао се да ће се у потпуности истих придржавати у току процеса рада код послодавца (члан 13. уговора о раду).

Осим тога, Врховни касациони суд налази да је побијано решење потписано од стране овлашћених лица, те су неосновани наводи ревизије да је побијано решење донето од стране неовлашћеног органа, јер га није донео Извршни одбор, већ је председник Извршног одбора и члан извршног одбора, а сагласно одлуци председника Извршног одбора.

Наиме, решење о отказу уговора о раду тужиоцу законито је и из формалних разлога, јер је потписано од стране овлашћеног лица. У овом случају тужени послодавац је банка, која нема директора. Органи банке прописани су Законом о банкама („Службени гласник РС“ бр. 107/05 и 91/10), а то су Скупштина, Управни и Извршни одбор и други одбори. Према одредби члана 75. Закона о банкама став 1. и 2. прописано је да извршни одбор банке чине најмање два члана укључујући и председника, а да председник извршног одбора банке преставља и заступа банку. Одредбом члана 48. Правилника о раду тужене прописано је да решење о престанку радног односа доноси Извршни одбор. Ово није у супротности са одредбом члана 75. Закона о банкама.

Дакле, извршном одбору у банци поверена су одлучивања о правима, обавезама и одговорности запослених. То је овлашћени орган као и директор код послодавца, односно правног лица које га као свој орган предвиђа. Извршни одбор то своје овлашћење може пренети на другог у складу са чланом 192. став 2. Закона о раду. Посебно, што је у овом случају Извршни одбор на седници од 23.10.2010.године донео одлуку којом су председник односно подредседник и један члан извршног одбора били овлашћени да одлучују о правима , обавезама и одговорностима из радног односа. То би значило да је у овом случају решење о отказу уговора о раду тужиоца које је потписано од стране подпредседника и члана Извршног одбора донето од стране овлашћеног органа. У том смислу су и неосновани наводи ревизије којима се правилност побијане одлуке оспорава са становишта да је о правима и обавезама и одговорностима у конкретном случају одлуку донео неовлашћени орган.

Како се ни осталим наводима ревизије не доводи у сумњу правилност побијане одлуке, Врховни касациони суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић,с.р.