Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u pobijanim presudama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 2) KZ i u vezi sa tim navodi da je u konkretnom slučaju okrivljeni postupao mehanički tako što je u trenutku kada ga je oštećeni uhvatio za ramena, on njega odgurnuo i u tom deliću sekunde okrivljeni nije mogao biti svestan da će oštećeni pasti, a još manje da će prilikom pada povrediti ruku, te u slučaju i da je bio toga svestan okrivljeni ne bi pristao na nastupanje štetnih posledica, pogotovo imajući u vidu da je oštećeni znatno stariji čovek sa kojim nije bio u sukobu. Iz svih okolnosti slučaja, po oceni branioca, proizilazi to da okrivljeni nije imao nameru da oštećenog teško telesno povredi, a sud je pri svim nespornim činjenicama bio dužan da obrazloži zašto je okrivljeni imao motiv da oštećenom nanese tešku telesnu povredu. Zbog navedenog branilac smatra da su sudovi morali da utvrde da je okrivljeni kritičnom prilikom krivično delo učinio iz nehata, te da ga u tom smislu oglase krivim za krivično delo iz člana 121. stav 4. KZ za koje je predviđena znatno blaža kazna.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke, a vezano za oblik, odnosno stepen krivice koji je postojao kod okrivljenog prilikom izvršenja predmetnog krivičnog dela, a koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, zbog čega branilc okrivljenog iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, faktički osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, a vezano za utvrđeni oblik krivice koji je postojao kod okrivljenog kritičnom prilikom.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da je pobijanom presudom povređena odredba člana 428. ZKP jer je sud suprotno toj odredbi bez ikakvog obrazloženja zaključio da je okrivljeni bio svestan da udaranjem i odgurivanjem oštećenog, istog može teško telesno povrediti pa je na to i pristao.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, kao ni zbog povrede zakona iz člana 428. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog D.NJ. ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                       Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                     Bata Cvetković,s.r.