Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 365/15 od 30.03.2015. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 71/15 od 05.02.2015. godine je potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R4 111/15 od 05.10.2015. godine pedložio Vrhovnom kasacionom sudu da se o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude tog suda Gž1 364/15 od 30.03.2015. godine odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04, 111/09), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11), u odnosu na deo nižestepenih presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane plate po osnovu rada za vreme državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada u spornom periodu, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu različito odlučivanje apelacionih sudova o pravu policajaca i ovlašćenih službenih lica za uvećanje plate zbog rada u vreme državnih i verskih praznika, rada noću i prekovremenog rada.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ispitao nižestepene presude u navedenom delu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu obavljao posao policajca i u to vreme je radio prekovremeno i noću, kao i u dane državnih i verskih praznika koji su neradni dani. Veštačenjem od strane veštaka finansijske struke izvršeno je upoređivanje koeficijenta tužioca i koeficijenta uporednog radnika M.Pr., raspoređene na administrativno tehničkim i daktilografskim poslovima i utvrđeno je da je koeficijent tužioca za 40,42 % veći od koeficijenta državnog službenika raspoređenog na radno mesto admiistrativno-tehnički i daktilografski poslovi u MUP-u, koji nema status ovlašćenog službenog lica, a ima isti stepen stručne spreme kao i tužilac i u svom radu nema takozvane neredovnosti pod kojima se podrazumevaju prekovremeni rad, noćni rad i rad na dan praznika koji je neradni dan.

Na osnovu navedenog ocenjeno je da je tužilac ostvario pravo na uvećanu platu u skladu sa članom 147. Zakona o policiji, pa je njegov zahtev za isplatu uvećane plate po osnovu neredovnosti u radu za sporni period odbijen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u navedenom delu nižestepenih presuda je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 147. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br.101/05... 63/09), stavom 1. je propisano da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plata koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona. stavom 3. propisano je da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da tužilac ima pravo na uvećanje plate po osnovu prekovremenog i noćnog rada, te rada na dan praznika koji je neradni dan, ukoliko nije dobio uvećanje osnovne plate od 30 do 50 % po tom osnovu u spornom periodu.

Imajući u vidu sadržinu člana 147. Zakona o policiji, uporedni radnik mora biti ovlašćeno službeno lice sa istim stepenom stručne spreme kao tužilac, a koji nema neredovnosti u radu. Stoga se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan jer mu je uvećan koeficijent po osnovu neredovnosti, budući da je upoređivanje osnovnog i dodatnog koeficijenta radnog mesta tužioca koji je policajac sa statusom ovlašćenog službenog lica vršeno sa koeficijentima službenika koji obavlja administrativno-tehničke i daktilografske poslove. Zbog navedenog nižestepene presude su u navedenom delu morale biti ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku u odnosu na deo nižestepenih presuda kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu troškova za ishranu u toku rada i na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor u spornom periodu, sa zakonskom zateznom kamatom za sporni period, budući da nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da u navedenom delu revizija tužioca nije dozvoljena.

Pobijanim delom nižestepenih presuda odbijen je tužbeni zahtev za isplatu troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2008. do decembra 2008, januar i septembar 2009. godine i za neisplaćeni regres za godišnji odmor za 2008. godinu, u ukupnom iznosu od 9.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Pravnosnažna drugostepena presuda koja se pobija revizijom doneta je 30.03.2015. godine, nakon što je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.55/14), stupio na snagu i počeo da se primenjuje 31.05.2014. godine.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.55/14) propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. Imajući u vidu da je tužba podneta 31.10.2011. godine i da vrednost predmeta spora pobijanog dela od 9.000,00 dinara očigledno ne prelazi cenzus propisan članom 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u navedenom delu revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.