Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 365/15 од 30.03.2015. године, ставом првим изреке одбијена је жалба тужиоца и пресуда Основног суда у Зрењанину П1 71/15 од 05.02.2015. године је потврђена. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права и потребе уједначавања судске праксе.

Апелациони суд у Новом Саду је решењем Р4 111/15 од 05.10.2015. године педложио Врховном касационом суду да се о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде тог суда Гж1 364/15 од 30.03.2015. године одлучи као о изузетно дозвољеној на основу члана 395. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, испуњени су законски услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу члана 395. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09), који се у овој парници примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), у односу на део нижестепених пресуда којима је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату увећане плате по основу рада за време државних и верских празника, прековременог рада и ноћног рада у спорном периоду, због потребе уједначавања судске праксе, имајући у виду различито одлучивање апелационих судова о праву полицајаца и овлашћених службених лица за увећање плате због рада у време државних и верских празника, рада ноћу и прековременог рада.

Имајући у виду наведено, Врховни касациони суд је испитао нижестепене пресуде у наведеном делу у смислу члана 399. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у спорном периоду обављао посао полицајца и у то време је радио прековремено и ноћу, као и у дане државних и верских празника који су нерадни дани. Вештачењем од стране вештака финансијске струке извршено је упоређивање коефицијента тужиоца и коефицијента упоредног радника М.Пр., распоређене на административно техничким и дактилографским пословима и утврђено је да је коефицијент тужиоца за 40,42 % већи од коефицијента државног службеника распоређеног на радно место адмиистративно-технички и дактилографски послови у МУП-у, који нема статус овлашћеног службеног лица, а има исти степен стручне спреме као и тужилац и у свом раду нема такозване нередовности под којима се подразумевају прековремени рад, ноћни рад и рад на дан празника који је нерадни дан.

На основу наведеног оцењено је да је тужилац остварио право на увећану плату у складу са чланом 147. Закона о полицији, па је његов захтев за исплату увећане плате по основу нередовности у раду за спорни период одбијен.

По оцени Врховног касационог суда, у наведеном делу нижестепених пресуда је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Чланом 147. Закона о полицији („Службени гласник РС“ бр.101/05... 63/09), ставом 1. је прописано да се због посебних услова рада, опасности за живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плата који су од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребих за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона. ставом 3. прописано је да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради.

Из наведене законске одредбе произилази да тужилац има право на увећање плате по основу прековременог и ноћног рада, те рада на дан празника који је нерадни дан, уколико није добио увећање основне плате од 30 до 50 % по том основу у спорном периоду.

Имајући у виду садржину члана 147. Закона о полицији, упоредни радник мора бити овлашћено службено лице са истим степеном стручне спреме као тужилац, а који нема нередовности у раду. Стога се не може прихватити закључак нижестепених судова да је тужбени захтев тужиоца неоснован јер му је увећан коефицијент по основу нередовности, будући да је упоређивање основног и додатног коефицијента радног места тужиоца који је полицајац са статусом овлашћеног службеног лица вршено са коефицијентима службеника који обавља административно-техничке и дактилографске послове. Због наведеног нижестепене пресуде су у наведеном делу морале бити укинуте.

У поновном поступку, првостепени суд ће узети у обзир изнете примедбе и донети правилну и закониту одлуку.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке, на основу члана 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној у смислу члана 395. Закона о парничном поступку у односу на део нижестепених пресуда којим је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату трошкова за исхрану у току рада и на име неисплаћеног регреса за годишњи одмор у спорном периоду, са законском затезном каматом за спорни период, будући да нема потребе за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, као ни потребе за разматрањем правних питања од општег интереса и правних питања у интересу равноправности грађана.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. Закона о парничном поступку и утврдио да у наведеном делу ревизија тужиоца није дозвољена.

Побијаним делом нижестепених пресуда одбијен је тужбени захтев за исплату трошкова за исхрану у току рада за период од септембра 2008. до децембра 2008, јануар и септембар 2009. године и за неисплаћени регрес за годишњи одмор за 2008. годину, у укупном износу од 9.000,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом.

Правноснажна другостепена пресуда која се побија ревизијом донета је 30.03.2015. године, након што је Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.55/14), ступио на снагу и почео да се примењује 31.05.2014. године.

Одредбом члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.55/14) прописано је да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона. Имајући у виду да је тужба поднета 31.10.2011. године и да вредност предмета спора побијаног дела од 9.000,00 динара очигледно не прелази цензус прописан чланом 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је оценио да у наведеном делу ревизија тужиоца није дозвољена.

Из наведених разлога, применом члана 404. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу трећем изреке.

Председник већа-судија

Снежана Андрејевић,с.р.