Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog M.K., advokat M.Ć., bez navođenja zakonskog razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da ukine pobijanu drugostepenu presudu i predmet vrati tom sudu na ponovnu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pravnosnažnom presudom povređen zakon, jer nižestepeni sudovi potpuno pogrešno kvalifikuju utvrđeno činjenično stanje. U vezi sa tim branilac ističe da je drugostepeni sud naveo da je oštećenom naneta šteta u iznosu od 800.000,00 dinara, jer mu nije izrađena i isporučena mašina za koju je izvršio avansu uplatu, a koju činjenicu odbrana ne spori, ali smatra da se u radnjama okrivljenog ne mogu sticati obeležja krivičnog dela iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ, budući da iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske i mašinske struke jasno proizilazi za šta je utrošen navedeni iznos novca, odnosno da je isti utrošen na nabavljanje delova i materijala potrebnih za izradu naručene mašine i plaćanje radnika, pa je potpuno nejasno u čemu se ogleda zloupotreba ovlašćenja okrivljenog kao direktora preduzeća, imajući pritom u vidu i da se pred Privrednim sudom vodi parnica i da je to u suštini građansko-pravni odnos. Branilac ističe, da u situaciji kada je zaključeno da je okrivljeni pristupio izradi mašine koja je naručena od strane oštećenog, te da je pritom probio ugovorne rokove za izradu i isporuku i da je zbog toga vođen parnični postupak, očigledno je da namere kod okrivljenog kao bitnog elementa predmetnog krivičnog dela nije bilo. Zbog svega navedenog, branilac smatra da samo nanošenje štete oštećenom ne predstavlja izvršenje krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i da su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da je okrivljeni sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke, a koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar–savetnik                                                                                Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                            Janko Lazarević,s.r.