Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 975/2019
27.06.2019. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednik veća, Branislava Bosiljkovića i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA i BB obojica iz ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stamenić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Smederevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3861/17 od 07.12.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 27.06.2019. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE predlog Apelacionog suda u Beogradu za odlučivanje o reviziji tužilaca na osnovu člna 395. Zakona o parničnom postupku.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3861/17 od 07.12.2017. godine - odluke sadržane u drugom stavu izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 198/11 od 22.02.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da na ime prekovremenog rada, noćnog rada i rada za dane državnih i verskih praznika isplati tužiocima novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenog datuma pa do isplate, kao i da im na dosuđene iznose uplati Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje a Fondu zdravstvenog osiguranja doprinose za zdravstveno osiguranje u visini koju u vreme uplate obračunaju nadležne službe tužene, sve u roku od osam dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke, odbijeni su tužbeni zahtevi kojima su tužioci tražili da se obaveže tužena na isplatu novčanih iznosa navedenih u ovom stavu izreke na ime troškova prevoza tužilaca za dolazak na posao i odlazak sa posla sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da svakom od tužilaca, na ime troškova postupka, isplati iznos od po 11.780,00 dinara i da svim tužiocima, na ime troškova postupka koji su nastali nakon spajanja njihovih postupaka, isplati iznos od 279.000,00 dinara u roku od osam dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3861/17 od 07.12.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 198/11 od 22.02.2017. godine u prvom i trećem stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 198/11 od 22.02.2017. godine u drugom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - odluke sadržane u drugom stavu izreke, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudkse prakse.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 106/18 od 22.11.2018. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku.
Prema odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09-ZPP), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati po odredbama člana 394. tog zakona, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa i kada je potrebno novo tumačenje prava.
Potrebu odlučivanja o reviziji tužioci obrazlažu neujednačenom sudksom praksom u sporovima zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova za naplatu novčanog potraživanja na ime troškova prevoza. U prilog tome, kao potvrdu različite sudske prakse u ovoj vrsti sporova, tužioci uz reviziju dostavljaju presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1377/15 od 09.07.2015. godine i Gž1 4131/15 od 12.01.2016. godine, presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 953/17 od 21.04.2017. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 777/2016 od 26.05.2016. godine i Rev2 1846/2017 od 31.08.2017. godine.
Označenim presudama Apelacionog suda u Kragujevcu pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev tužilaca - zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, za isplatu naknade za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada. Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u tim sporovima ne postoji identitet činjeničnog stanja sa stanjem utvrđenim u postupku okončanim osporenom presudom kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev. Iz obrazloženja navedenih presuda Apelacionog suda u Kragujevcu proizilazi da su tužioci u tim sporovima imali stvarne troškove prevoza koje im tužena nije isplatila. U ovom postupku je, na osnovu dokaza koje je tužena dostavila, utvrđeno da su privredna društva - prevoznici na teritoriji Smedereva (čije usluge su tužioci koristili za prevoz do mesta rada i za povratak) omogućavali uniformisanim pripadnicima policije besplatan prevoz, što tužioci tokom postupka nisu uspeli da opovrgnu, odnosno dokažu da su stvarno imali troškove prevoza. Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, priložena uz reviziju, nije od značaja za izuzetnu dozvoljenost revizije u ovom sporu. Tom presudom potvrđeno je rešenje o odbijanju predloga da se tužba odbaci zbog nepostojanja sudske nadležnosti i odluka o usvajanju tužbenog zahteva za naplatu zakonske zatezne kamate na troškove prevoza isplaćene sa zakašnjenjem. Kod utvrđene činjenice da su tužioci imali besplatan prevoz kod privrednih društava koja su tu delatnost obavljala i čijim su se uslugama koristili, za izuzetnu dozvoljenost revizije irelevantne su i priložena rešenja Vrhovnog kasacionog suda.
Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije dozvoljena.
U imovinskopravnim sporovima iz radnih odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Prema članu 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14), revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu tog zakona (31.05.2014. godine). Navedena odredba se primenjuje u ovom postupku jer je pobijana drugostepena presuda doneta po stupanju na snagu tog zakona.
Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu, određena u skladu sa članom 29. stav 1. ZPP i za svakog od tužilaca kao formalnih suparničara iz člana 199. stav 1. tačka 2. istog zakona, iznosi po 120.558,00 dinara (za tužioce AA i BB), odnosno 192.858,00 dinara (za tužioca VV). Tako određena vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnetih tužbi, zbog čega revizija tužilaca nije dozvoljena.
Shodno izloženom, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislava Apostolović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić