Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3861/17 од 07.12.2017. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Смедереву П1 198/11 од 22.02.2017. године у првом и трећем ставу изреке. Ставом другим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Основног суда у Смедереву П1 198/11 од 22.02.2017. године у другом ставу изреке. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену - одлуке садржане у другом ставу изреке, тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује ради уједначавања судксе праксе.

Решењем Апелационог суда у Београду Р4 106/18 од 22.11.2018. године предложено је Врховном касационом суду одлучивање о изјављеној ревизији у смислу одредбе члана 395. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 395. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 125/04 и 111/09-ЗПП), који се у овом поступку примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11 ... 55/14), ревизија је изузетно дозвољена и против другостепене пресуде која се не би могла побијати по одредбама члана 394. тог закона, када је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса и када је потребно ново тумачење права.

Потребу одлучивања о ревизији тужиоци образлажу неуједначеном судксом праксом у споровима запослених у Министарству унутрашњих послова за наплату новчаног потраживања на име трошкова превоза. У прилог томе, као потврду различите судске праксе у овој врсти спорова, тужиоци уз ревизију достављају пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 1377/15 од 09.07.2015. године и Гж1 4131/15 од 12.01.2016. године, пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1 953/17 од 21.04.2017. године и решења Врховног касационог суда Рев2 777/2016 од 26.05.2016. године и Рев2 1846/2017 од 31.08.2017. године.

Означеним пресудама Апелационог суда у Крагујевцу правноснажно је усвојен тужбени захтев тужилаца - запослених у Министарству унутрашњих послова, за исплату накнаде за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада. Међутим, по налажењу Врховног касационог суда, у тим споровима не постоји идентитет чињеничног стања са стањем утврђеним у поступку окончаним оспореном пресудом којом је правноснажно одбијен тужбени захтев. Из образложења наведених пресуда Апелационог суда у Крагујевцу произилази да су тужиоци у тим споровима имали стварне трошкове превоза које им тужена није исплатила. У овом поступку је, на основу доказа које је тужена доставила, утврђено да су привредна друштва - превозници на територији Смедерева (чије услуге су тужиоци користили за превоз до места рада и за повратак) омогућавали униформисаним припадницима полиције бесплатан превоз, што тужиоци током поступка нису успели да оповргну, односно докажу да су стварно имали трошкове превоза. Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, приложена уз ревизију, није од значаја за изузетну дозвољеност ревизије у овом спору. Том пресудом потврђено је решење о одбијању предлога да се тужба одбаци због непостојања судске надлежности и одлука о усвајању тужбеног захтева за наплату законске затезне камате на трошкове превоза исплаћене са закашњењем. Код утврђене чињенице да су тужиоци имали бесплатан превоз код привредних друштава која су ту делатност обављала и чијим су се услугама користили, за изузетну дозвољеност ревизије ирелевантне су и приложена решења Врховног касационог суда.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, на основу члана 401. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужилаца није дозвољена.

У имовинскоправним споровима из радних односа о дозвољености ревизије одлучује се према вредности предмета спора побијаног дела. Према члану 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 55/14), ревизија је дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу тог закона (31.05.2014. године). Наведена одредба се примењује у овом поступку јер је побијана другостепена пресуда донета по ступању на снагу тог закона.

Вредност предмета овог спора у побијаном делу, одређена у складу са чланом 29. став 1. ЗПП и за сваког од тужилаца као формалних супарничара из члана 199. став 1. тачка 2. истог закона, износи по 120.558,00 динара (за тужиоце АА и ББ), односно 192.858,00 динара (за тужиоца ВВ). Тако одређена вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан поднетих тужби, због чега ревизија тужилаца није дозвољена.

Сходно изложеном, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић