Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, nekretnine koje su predmet ovog spora, pre obnove zemljišnih knjiga bile su upisane u ZKUL ..., KO ... i to kao kp.br. .../... – kuća i dvorište u ulici ... br...., površine 10 ari 36m2 i kp.br. .../... – kuća u ulici ... br...., površine 3 ara 78m2. Suvlasnici ovih nepokretnosti bili su BB i VV, baba i deda tužilje, sa po ½ idealnog dela. BB i VV su, u svojstvu prodavaca, 18.05.1957. godine zaključili kupoprodajni ugovor sa Opštinom Novi Grad u Novom Sadu, kao kupcem, a predmet prodaje je parcela broj .../... u celini i sve zgrade izgrađene na njoj, što predstavlja bioskopsku salu sa antenom (danas je ovo parcela broj .../...) i 28,5/100 idelanih delova parcele broj .../..., što predstavlja površinu od 82 kv.hv, a ugovorom je opisano šta u prirodi predstavlja prodati idealni deo ove parcele. Dana 03.10.1957. godine u A listu ZKUL ...., otpisana je katastarska čestica br. .../... (kuća u ulici ... br. ..., površine 105 kv.hv (odnosno 378m2) i upisana u nov ZKUL broj ..., KO .., kao opštenarodna svojina, čiji je organ upravljanja NO Opštine Novi Sad, ali je 30.10.1957. godine umesto NO Opštine Novi Sad, kao organ upravljanja upisano Privredno preduzeće za prikazivanje filmova u Novom Sadu – pravni prethodnik tuženog AD „Zvezda film“. Rešenjem Druge komisije za nacionalizaciju pri NO Opštine Novi Sad, od 14.10.1959. godine, utvrđeno je da se na dan 25.12.1958. godine, nacionalizuje zgrada u ulici ... br. ..., parcela br. .../..., u površini 288 kv.hv, upisana u ZKUL ..., KO ..., vlasništvo BB i VV. Međutim, rešenjem istog organa, od 15.12.1959. godine, dvosobni stan u zgradi na navedenoj parceli sa nusprostorijama u dvorištu – izuzeti su od nacionalizacije i ostavljeni u svojinu ranijim suvlasnicima, BB i VV. Dana 20.02.1965. godine, na osnovu rešenja SO Novi Sad od 11.02.1965. godine, izvršen je upis tereta na nacionalizovanom delu kp. .../..., upisane u ZKUL ..., KO ... (preostali deo od 143/200 idealnih delova – koji nije obuhvaćen kupoprodajnim ugovorom od 18.05.1957. godine), tako što je uknjiženo pravo korišćenja u korist tuženog Preduzeća „Avala“, ali omaškom na 140/200 idelanih delova (umesto na 143/200), pa je preostalih 3/200 idelanih delova evidentiran u korist Opštine Novi Sad, bez postojećeg pravnog osnova za takav upis. Posle smrti supruge VV, BB je postao isključivi vlasnik napred navedenih nepokretnosti koje su izuzete od nacionalizacije, kojima je za života raspolagao tako što ih je ugovorom o poklonu (darovnim ugovorom) od 10.08.1966. godine poklonio GG i DD, roditeljima tužilje, na po ½ idealnog dela. Ugovorom o poklonu zaključenim 29.01.1974. godine, GG je svoj idelani deo poklonila tužilji. Na osnovu ovog ugovora, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu DN 970/74 od 24.04.1974. godine, upisana je zabeležba prava vlasništva u korist tužilje (sa VV1) na ½ idelanog dela na dvosobnom stanu, upisanom u ZKUL ..., KO ..., koji se nalazi u nacionalizovanoj zgradi na kp.br. .../...., dvorišna zgrada u ul. ... br...., površine 350 m2, (danas upisana u LN ..., KO ..., u površini od 157m2), kp.br. .../... dvorišna zgrada u ul. ... br. ..., površine 39 m2 i na kp.br. ..../... ul. ... br. ..., površine 15 m2. Rešenjem o nasleđivanju od 11.09.2006. godine, tužilja je oglašena za jedinog naslednika iza smrti svog oca DD i to na zaostavštini koju čini ½ idealnog dela nekretnina upisanih u LN br. ..., KO ..., porodična stambena zgrada u ul. ... (ranije ...), površine 39m2, sagrađena na kp.br. .../... i pomoćna zgrada na kp.br. .../... . Ovim rešenjem nije obuhvaćena parcela br. .../..., jer nije bila uknjižena na ime ostavioca.

Katastarsku parcelu br. .../..., koju su ugovorom o kupoprodaji od 18.05.1957. godine, pravni prethodnici tužilje otuđili samo u delu od 28,5/100 (57/200), nakon preparcelacije čine parcele broj: .../..., .../..., .../..., .../..., .../..., .../... i .../..., od kojih su tri parcele predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari. Navedene parcele sada imaju ukupnu površinu od 957 m2, dok je 79 m2 od ukupne površine ranije parcele br. .../..., ušla u sastav ulice ... prilikom rekonstrukcije raskrsnice. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prvostepeni sud je utvrdio da parcela broj .../... u prirodi predstavlja dvorište, koje se prostire uz objekte na parcelama .../..., ...,/..., .../... i .../..., u čijem posedu su tužilja i njeni pravni prethodnice još od 1960. godine; da zgrada na kp.br. .../..., koja je u vreme nacionalizacije bila zgrada u ul. ... br. ... na kp.br. .../..., nije nacionalizovana, jer je to dvosoban stan koji je rešenjem od 15.12.1959. godine izuzet od nacionalizacije i ostavljen u susvojinu pravnim prethodnicima tužilje – BB i VV; te da je zgrada na kp.br. .../... u vreme nacionalizacije bila pomoćna zgrada na kp.br. .../..., od koje su BB i VV, ugovorom od 18.05.1957. godine, prodali Opštini Novi Sad 57/200 delova. Od preostalih 143/200 delova koji je ostao u njihovom vlasništvu, manji deo je izuzet od nacionalizacije i ostavljen u svojinu BB i VV, kao pomoćna zgrada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su pravni prethodnici tužilje (baba i deda) bili vlasnici dvorišne zgrade od 97m2 izgrađene na kp.br. .../... i dvorišna zgrada u kojoj je dvosoban stan od 157 m2 izgrađene na kp.br. .../..., kao i nosioci prava korišćenja zemljišta – dvorišta na kp.br. .../... uz te objekte (površine 322 m2). Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka identifikovano je da ove nepokretnosti nisu bile predmet kupoprodajnog ugovora od 18.05.1957. godine, a rešenjem nadležnog organa od 15.12.1959. godine, izuzete su od nacionalizacije. Prvostepeni sud na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključuje da postoji i pravni sled zakonitog prenosa prava na ovim nepokretnostima sa pravnih prethodnika tužilje na tužilju (darovni ugovori i rešenja o nasleđivanju), pri čemu su ova lica u državini istih od 1960. godine, što predstavlja valjane pravne osnove za sticanje prava svojine i prava korišćenja u korist tužilje, na nepokretnostima koje su predmet tužbenog zahteva.

Radi dopune činjeničnog stanja, drugostepeni sud je otvorio glavnu raspravu, u smislu člana 383. stav 3. ZPP, pa je prihvatio pismene dokaze utvrđene u prvostepnom postupku – rešenje o nacionalizaciji i izuzimanju od nacionalizacije, stanje u zemljišnim knjigama pre i posle obnove, kao i sadašnje stanje upisa u javnoj evidenciji nepokretnosti, ugovore kojima je raspolagano spornim nepokretnostima, kao i rešenja o nasleđivanju, ali i nalaz i mišljenje sudskog vešštaka, kako se navodi - u granicama stručnog znanja kojima on raspolaže. U postupku pred drugostepenim sudom je utvrđeno i da tužilja, kao ni prethodno njeni roditelji, u periodu od nacionalizacije nisu bili upisani u javnim knjigama kao titulari stvarnih prava na spornim nepokretnostima. U postupku je saslušana tužilja, iz čijeg iskaza ovaj sud utvrđuje da je porušen nacionalizovani objekat, bife koji je koristilo pravno lice „Avala“ a koji se nalazio na kp. .../..., kao i nekretnina na kp. .../..., na kojoj se tužilja vodi kao vlasnik, pri čemu tužilja negira nelegalnu gradnju, iako taj sud na osnovu skice terena koju je sačinio sudski veštak – nalazi da je gradnje bilo, a da tužilja na ovoj skici pokazuje da živi upravo u dograđenom delu. U ponovnom postupku sudski veštak nije ponovo saslušan radi razjašnjenja i identifikacije parcela na skici terena u odnosu na stanje na terenu, posebno u delu koji se odnosi na identifikaciju nepokretnosti koje su izuzete od nacionalizacije.

Drugostepeni sud nalazi da je predmet privatne svojine nakon podržavljenja (nacionalizacije), morao biti izričito određen aktom javne vlasti, da je to u konkretnom slučaju bio jedan dvosoban stan sa nusprostorijama, koje predstavljaju parcele broj .../... i .../..., koje je roditeljima tužilje poklonio BB, a koje je ona od njih dobila u svojinu i u posedu istih je i danas; da tužilja na fotografijama i skici terena koju je na licu mesta sačinio sudski veštak, ne prepoznaje nekretninu od 60 m2 u kojoj živi, već pokazuje dograđeni objekat od 60 m2 – a površina kp. .../... je 157 m2; da Agenciji za restituciju i vraćanje oduzete imovine nije podnela zahtev za vraćanje oduzete imovine, u smislu člana 1. i člana 2. tačka 34. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da okolnost što tužilja i njeni pravni prethodnici sporne nepokretnosti koriste od 1960. godine, nije od uticaja na osnovanost njenog zahteva za utvrđenje prava svojine, jer se ne radi o savesnoj državini, u smislu člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a da je isključena i mogućnost sticanja prava svojine okupacijom, na osnovu odredbe člana 32. stav 2. istog Zakona. Na osnovu iznetog drugostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine i prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima neosnovan, pa je kao takav i odbijen.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tužilje osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava svojine u korist tužilje na stanu – zgradi na kp.br. .../... površine 97m2 i prava korišćenja kp.br. .../..., površine 97m2, upisanih u LN ..., KO ..., prava svojine na zgradi postojećej na kp.br. .../... površine 1ar i 57m2, kao i prava korišćenja na kp.br. .../... površine 1ar i 57m2 i na kp.br. .../... površine 3 ara i 22m2, obe upisane u LN ..., KO ... . Tužilja u tužbi navodi da je nosilac prava svojine na objektima koji su predmet spora, odnosno prava korišćenja na zemljištu – spornim parcelama, postala na osnovu zakonitog prenosa prava na ovim nepokretnostima sa pravnih prethodnika na tužilju i to - darovnih ugovora od 10.08.1966. i od 29.01.1974. godinu, kao i rešenja o nasleđivanju od 11.09.2006. godine, a da su ove nepokretnosti bez pravnog osnova upisane kao državna svojina, sa pravom korišćenja u korist tuženih – Grada Novog Sada i „Zvezda filma“. Tužilja u tužbi i tokom postupka zaista navodi da ona i njeni pravni prethodnici žive u spornoj nepokretnosti od 1960. godine, ali ovu činjenicu iznosi samo u prilog svojih tvrdnji da ih niko od nosilaca stvarnih prava po upisu u javnim knjigama nije uznemiravao u mirnoj državini istih, niti im osporavo prava čija utvrđenja traži u ovom postupku, a za koje smatra da ima zakonit pravni osnov.

Imajući ovo u vidu, drugostepeni sud navodi da predmet privatne svojine nakon podržavljenja (nacionalizacije), morao biti izričito određen aktom javne vlasti, te da je to u konkretnom slučaju bio jedan dvosoban stan sa nusprostorijama na kp. .../... i .../..., ali je nejasno iz kojih razloga dalje utvrđuje da li je ili ne - tužilja mogla steći pravo svojine i pravo korišćenja na ovim nepokretnostima i to na osnovu održaja i okupacije, primenom člana 72. stav 2. i člana 32. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kada ove parcele nisu ni bile predmet tužbenog zahteva, niti je tužilja navodila okupaciju i održaj kao osnov sticanja stvarnih prava na objektima i zemljištu koje jeste predmet njenog zahteva. Pri tom, drugostepeni sud identifikaciju objekta u kome tužilja živi vrši samo na osnovu iskaza tužilje i njene sposobnosti da taj objekat prepozna na skici terena koju je sačinio sudski veštak. Ovu činjenicu drugostepeni sud je utvrdio bez ponovnog saslušanja ili dopune iskaza sudskog veštaka, koji se u svom nalazu i mišljenju izjasnio (a što je prvostepeni sud cenio), da zgrada na kp.br. .../..., koja je u vreme nacionalizacije bila zgrada na kp.br. .../..., u ul. .... br. ... nije nacionalizovana, a da je čini dvosoban stan koji je rešenjem od 15.12.1959. godine izuzet od nacionalizacije i ostavljen u susvojinu pravnim prethodnicima tužilje – BB i VV. Dakle, zaključak suprotan nalazu i mišljenju sudskog veštaka, drugostepeni sud izvodi na osnovu iskaza tužilje i njene identifikacije objekta – zgrade sa skice terena, iako tužilja ne može biti stručno lice niti pouzdan svedok za utvrđenje ove činjenice.

Pobijanom odlukom se navodi i da tužilja Agenciji za restituciju i vraćanje oduzete imovine nije podnela zahtev za vraćanje oduzete – predmetne imovine, ali ova okolnost ne može biti od uticaja u slučaju da nepokretnosti na kojima tužilja traži utvrđenje prava nisu bile predmet nacionalizacije, odnosno u slučaju da su rešenjem nadležnog organa od 15.12.1959. godine predmetne nepokretnosti izuzete od nacionalizacije.

Kako na ovaj način, zbog pogrešne primene materijalnog prava drugostepeni sud nije pravilno cenio navode žalbe koji su od uticaja na osnovanost tužbenog zahteva, a zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno, to nije bilo uslova ni za preinačenje pobijane odluke, pa je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo drugostepenu presudu, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, potrebno je da Apelacioni sud u Novom Sadu pravilno utvrdi činjenično stanje i pravilno oceni navode iz žalbi tuženih, imajući pri tom u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom donese novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić