Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, број 72/11, 55/14 и 87/18), па је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, некретнине које су предмет овог спора, пре обнове земљишних књига биле су уписане у ЗКУЛ ..., КО ... и то као кп.бр. .../... – кућа и двориште у улици ... бр...., површине 10 ари 36м2 и кп.бр. .../... – кућа у улици ... бр...., површине 3 ара 78м2. Сувласници ових непокретности били су ББ и ВВ, баба и деда тужиље, са по ½ идеалног дела. ББ и ВВ су, у својству продаваца, 18.05.1957. године закључили купопродајни уговор са Општином Нови Град у Новом Саду, као купцем, а предмет продаје је парцела број .../... у целини и све зграде изграђене на њој, што представља биоскопску салу са антеном (данас је ово парцела број .../...) и 28,5/100 иделаних делова парцеле број .../..., што представља површину од 82 кв.хв, а уговором је описано шта у природи представља продати идеални део ове парцеле. Дана 03.10.1957. године у А листу ЗКУЛ ...., отписана је катастарска честица бр. .../... (кућа у улици ... бр. ..., површине 105 кв.хв (односно 378м2) и уписана у нов ЗКУЛ број ..., КО .., као општенародна својина, чији је орган управљања НО Општине Нови Сад, али је 30.10.1957. године уместо НО Општине Нови Сад, као орган управљања уписано Привредно предузеће за приказивање филмова у Новом Саду – правни претходник туженог АД „Звезда филм“. Решењем Друге комисије за национализацију при НО Општине Нови Сад, од 14.10.1959. године, утврђено је да се на дан 25.12.1958. године, национализује зграда у улици ... бр. ..., парцела бр. .../..., у површини 288 кв.хв, уписана у ЗКУЛ ..., КО ..., власништво ББ и ВВ. Међутим, решењем истог органа, од 15.12.1959. године, двособни стан у згради на наведеној парцели са нуспросторијама у дворишту – изузети су од национализације и остављени у својину ранијим сувласницима, ББ и ВВ. Дана 20.02.1965. године, на основу решења СО Нови Сад од 11.02.1965. године, извршен је упис терета на национализованом делу кп. .../..., уписане у ЗКУЛ ..., КО ... (преостали део од 143/200 идеалних делова – који није обухваћен купопродајним уговором од 18.05.1957. године), тако што је укњижено право коришћења у корист туженог Предузећа „Авала“, али омашком на 140/200 иделаних делова (уместо на 143/200), па је преосталих 3/200 иделаних делова евидентиран у корист Општине Нови Сад, без постојећег правног основа за такав упис. После смрти супруге ВВ, ББ је постао искључиви власник напред наведених непокретности које су изузете од национализације, којима је за живота располагао тако што их је уговором о поклону (даровним уговором) од 10.08.1966. године поклонио ГГ и ДД, родитељима тужиље, на по ½ идеалног дела. Уговором о поклону закљученим 29.01.1974. године, ГГ је свој иделани део поклонила тужиљи. На основу овог уговора, решењем Општинског суда у Новом Саду ДН 970/74 од 24.04.1974. године, уписана је забележба права власништва у корист тужиље (са ВВ1) на ½ иделаног дела на двособном стану, уписаном у ЗКУЛ ..., КО ..., који се налази у национализованој згради на кп.бр. .../...., дворишна зграда у ул. ... бр...., површине 350 м2, (данас уписана у ЛН ..., КО ..., у површини од 157м2), кп.бр. .../... дворишна зграда у ул. ... бр. ..., површине 39 м2 и на кп.бр. ..../... ул. ... бр. ..., површине 15 м2. Решењем о наслеђивању од 11.09.2006. године, тужиља је оглашена за јединог наследника иза смрти свог оца ДД и то на заоставштини коју чини ½ идеалног дела некретнина уписаних у ЛН бр. ..., КО ..., породична стамбена зграда у ул. ... (раније ...), површине 39м2, саграђена на кп.бр. .../... и помоћна зграда на кп.бр. .../... . Овим решењем није обухваћена парцела бр. .../..., јер није била укњижена на име оставиоца.

Катастарску парцелу бр. .../..., коју су уговором о купопродаји од 18.05.1957. године, правни претходници тужиље отуђили само у делу од 28,5/100 (57/200), након препарцелације чине парцеле број: .../..., .../..., .../..., .../..., .../..., .../... и .../..., од којих су три парцеле предмет тужбеног захтева у овој правној ствари. Наведене парцеле сада имају укупну површину од 957 м2, док је 79 м2 од укупне површине раније парцеле бр. .../..., ушла у састав улице ... приликом реконструкције раскрснице. Оценом налаза и мишљења судског вештака, првостепени суд је утврдио да парцела број .../... у природи представља двориште, које се простире уз објекте на парцелама .../..., ...,/..., .../... и .../..., у чијем поседу су тужиља и њени правни претходнице још од 1960. године; да зграда на кп.бр. .../..., која је у време национализације била зграда у ул. ... бр. ... на кп.бр. .../..., није национализована, јер је то двособан стан који је решењем од 15.12.1959. године изузет од национализације и остављен у сусвојину правним претходницима тужиље – ББ и ВВ; те да је зграда на кп.бр. .../... у време национализације била помоћна зграда на кп.бр. .../..., од које су ББ и ВВ, уговором од 18.05.1957. године, продали Општини Нови Сад 57/200 делова. Од преосталих 143/200 делова који је остао у њиховом власништву, мањи део је изузет од национализације и остављен у својину ББ и ВВ, као помоћна зграда.

Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да су правни претходници тужиље (баба и деда) били власници дворишне зграде од 97м2 изграђене на кп.бр. .../... и дворишна зграда у којој је двособан стан од 157 м2 изграђене на кп.бр. .../..., као и носиоци права коришћења земљишта – дворишта на кп.бр. .../... уз те објекте (површине 322 м2). Оценом налаза и мишљења судског вештака идентификовано је да ове непокретности нису биле предмет купопродајног уговора од 18.05.1957. године, а решењем надлежног органа од 15.12.1959. године, изузете су од национализације. Првостепени суд на основу овако утврђеног чињеничног стања закључује да постоји и правни след законитог преноса права на овим непокретностима са правних претходника тужиље на тужиљу (даровни уговори и решења о наслеђивању), при чему су ова лица у државини истих од 1960. године, што представља ваљане правне основе за стицање права својине и права коришћења у корист тужиље, на непокретностима које су предмет тужбеног захтева.

Ради допуне чињеничног стања, другостепени суд је отворио главну расправу, у смислу члана 383. став 3. ЗПП, па је прихватио писмене доказе утврђене у првостепном поступку – решење о национализацији и изузимању од национализације, стање у земљишним књигама пре и после обнове, као и садашње стање уписа у јавној евиденцији непокретности, уговоре којима је располагано спорним непокретностима, као и решења о наслеђивању, али и налаз и мишљење судског вешштака, како се наводи - у границама стручног знања којима он располаже. У поступку пред другостепеним судом је утврђено и да тужиља, као ни претходно њени родитељи, у периоду од национализације нису били уписани у јавним књигама као титулари стварних права на спорним непокретностима. У поступку је саслушана тужиља, из чијег исказа овај суд утврђује да је порушен национализовани објекат, бифе који је користило правно лице „Авала“ а који се налазио на кп. .../..., као и некретнина на кп. .../..., на којој се тужиља води као власник, при чему тужиља негира нелегалну градњу, иако тај суд на основу скице терена коју је сачинио судски вештак – налази да је градње било, а да тужиља на овој скици показује да живи управо у дограђеном делу. У поновном поступку судски вештак није поново саслушан ради разјашњења и идентификације парцела на скици терена у односу на стање на терену, посебно у делу који се односи на идентификацију непокретности које су изузете од национализације.

Другостепени суд налази да је предмет приватне својине након подржављења (национализације), морао бити изричито одређен актом јавне власти, да је то у конкретном случају био један двособан стан са нуспросторијама, које представљају парцеле број .../... и .../..., које је родитељима тужиље поклонио ББ, а које је она од њих добила у својину и у поседу истих је и данас; да тужиља на фотографијама и скици терена коју је на лицу места сачинио судски вештак, не препознаје некретнину од 60 м2 у којој живи, већ показује дограђени објекат од 60 м2 – а површина кп. .../... је 157 м2; да Агенцији за реституцију и враћање одузете имовине није поднела захтев за враћање одузете имовине, у смислу члана 1. и члана 2. тачка 34. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу; да околност што тужиља и њени правни претходници спорне непокретности користе од 1960. године, није од утицаја на основаност њеног захтева за утврђење права својине, јер се не ради о савесној државини, у смислу члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, а да је искључена и могућност стицања права својине окупацијом, на основу одредбе члана 32. став 2. истог Закона. На основу изнетог другостепени суд закључује да је тужбени захтев за утврђење права својине и права коришћења на предметним непокретностима неоснован, па је као такав и одбијен.

Врховни касациони суд налази да се ревизијом тужиље основано указује на погрешну примену материјалног права.

Наиме, предмет тужбеног захтева је утврђење права својине у корист тужиље на стану – згради на кп.бр. .../... површине 97м2 и права коришћења кп.бр. .../..., површине 97м2, уписаних у ЛН ..., КО ..., права својине на згради постојећеј на кп.бр. .../... површине 1ар и 57м2, као и права коришћења на кп.бр. .../... површине 1ар и 57м2 и на кп.бр. .../... површине 3 ара и 22м2, обе уписане у ЛН ..., КО ... . Тужиља у тужби наводи да је носилац права својине на објектима који су предмет спора, односно права коришћења на земљишту – спорним парцелама, постала на основу законитог преноса права на овим непокретностима са правних претходника на тужиљу и то - даровних уговора од 10.08.1966. и од 29.01.1974. годину, као и решења о наслеђивању од 11.09.2006. године, а да су ове непокретности без правног основа уписане као државна својина, са правом коришћења у корист тужених – Града Новог Сада и „Звезда филма“. Тужиља у тужби и током поступка заиста наводи да она и њени правни претходници живе у спорној непокретности од 1960. године, али ову чињеницу износи само у прилог својих тврдњи да их нико од носилаца стварних права по упису у јавним књигама није узнемиравао у мирној државини истих, нити им оспораво права чија утврђења тражи у овом поступку, а за које сматра да има законит правни основ.

Имајући ово у виду, другостепени суд наводи да предмет приватне својине након подржављења (национализације), морао бити изричито одређен актом јавне власти, те да је то у конкретном случају био један двособан стан са нуспросторијама на кп. .../... и .../..., али је нејасно из којих разлога даље утврђује да ли је или не - тужиља могла стећи право својине и право коришћења на овим непокретностима и то на основу одржаја и окупације, применом члана 72. став 2. и члана 32. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, када ове парцеле нису ни биле предмет тужбеног захтева, нити је тужиља наводила окупацију и одржај као основ стицања стварних права на објектима и земљишту које јесте предмет њеног захтева. При том, другостепени суд идентификацију објекта у коме тужиља живи врши само на основу исказа тужиље и њене способности да тај објекат препозна на скици терена коју је сачинио судски вештак. Ову чињеницу другостепени суд је утврдио без поновног саслушања или допуне исказа судског вештака, који се у свом налазу и мишљењу изјаснио (а што је првостепени суд ценио), да зграда на кп.бр. .../..., која је у време национализације била зграда на кп.бр. .../..., у ул. .... бр. ... није национализована, а да је чини двособан стан који је решењем од 15.12.1959. године изузет од национализације и остављен у сусвојину правним претходницима тужиље – ББ и ВВ. Дакле, закључак супротан налазу и мишљењу судског вештака, другостепени суд изводи на основу исказа тужиље и њене идентификације објекта – зграде са скице терена, иако тужиља не може бити стручно лице нити поуздан сведок за утврђење ове чињенице.

Побијаном одлуком се наводи и да тужиља Агенцији за реституцију и враћање одузете имовине није поднела захтев за враћање одузете – предметне имовине, али ова околност не може бити од утицаја у случају да непокретности на којима тужиља тражи утврђење права нису биле предмет национализације, односно у случају да су решењем надлежног органа од 15.12.1959. године предметне непокретности изузете од национализације.

Како на овај начин, због погрешне примене материјалног права другостепени суд није правилно ценио наводе жалбе који су од утицаја на основаност тужбеног захтева, а због чега је и чињенично стање остало непотпуно и неправилно утврђено, то није било услова ни за преиначење побијане одлуке, па је Врховни касациони суд, применом члана 416. став 2. ЗПП, укинуо другостепену пресуду, односно одлучио као у изреци.

У поновном поступку, потребно је да Апелациони суд у Новом Саду правилно утврди чињенично стање и правилно оцени наводе из жалби тужених, имајући при том у виду примедбе из овог решења, а потом донесе нову и закониту одлуку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић