.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 684/2021
28.04.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojan Patrić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod ..., čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate razlike zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3233/18 od 26.11.2018. godine, u sednici održanoj 28.04.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3233/18 od 26.11.2018. godine, odbija žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 727/17 od 24.04.2018. godine, a zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi se odbija.
OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 194.762,00 dinara.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 727/17 od 24.04.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime razlike zarade isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 124.200,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3233/18 od 26.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime razlike zarade isplati pojedinačne opredeljene mesečne iznose, sa zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavom izreke, kao neosnovan i u stavu drugom izreke tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 15.000,00 dinara i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 124.200,00 dinara, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan, a stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac iz svih zakonskih razloga iz člana 407. stav 1. tač. 1. do 4. kao i s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.
S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija, u smislu člana 407. stav 1. ZPP može izjaviti, iako je revizija formalno izjavljena iz tih razloga.
Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac zaposlen kod tužene na neodređeno vreme na osnovu rešenja od 24.08.2007. godine i raspoređen na radno mesto ... – ..., sa ukupnim koefcijentom za obračun plate od 2,21. Rešenjem od 11.02.2008. godine, tužilac je raspoređen na radno mesto ..., sa koeficijentom za obračun zarade od 2,78, a rešenjem od 18.11.2011. godine utvrđen mu je ukupan koeficijent 2,85. Tokom 2011. i 2012. godine protiv tužioca je vođen disciplinski postupak, koji je okončan tako što je opozvano rešenje Disciplinske komisije o udaljenju sa rada tužioca, jer su prestali razlozi zbog kojih je doneto i odlučeno da se tužilac vrati na rad od 15.05.2012. godine. Rešenjem od 29.06.2012. godine tužilac je raspoređen na radno mesto ... . Koeficijent za obračun plate mu nije bio utvrđen, a rešenjem od 16.07.2012. godine, predviđeno je da ima pravo na zaradu u visini minimalne zarade. Rešenjem tužene od 09.11.2012. godine tužilac je raspoređen na radno mesto ..., sa koeficijentom 1,95. Rešenjem o raspoređivanju od 04.12.2012. godine, usvojena je žalba tužioca i rešenje od 09.11.2012. godine stavljeno van snage, te tužilac raspoređen na radno mesto ... u zvanju ... u KPZ ... i odlučeno da se rešenje primenjuje od 09.11.2012. godine. Rešenjem od 28.05.2014. godine tužilac se raspoređuje na isto radno mesto, sa koeficijentom 2,53. U spornom periodu od jula 2012. godine do maja 2014. godine tužilac je primao umanjenu platu, a navedena rešenja o premeštaju, utvrđivanju koeficijenata i isplati minimalne zarade, kod tuženog nisu zavođena, niti su uručena tužiocu.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete u vidu razlike između iznosa plate koju je primio u utuženom periodu i iznosa koji bi ostvario da nije došlo do nezakonitih premeštaja na radna mesta sa nižim koeficijentom. Naročito u situaciji kada tužiocu navedena rešenja nisu dostavljana i kada je opozvano rešenje disciplinske komisije o udaljenju sa rada od 15.03.2012. godine i odlučeno da se tužilac vrati na rad počev od 15.05.2012. godine. Kako je tužiocu isplaćivana umanjena plata bez zakonskog osnova, to je njegov tužbeni zahtev usvojen.
Drugostepeni sud je nakon otvoranja rasprave zaključio da je prvostepeni sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, po stavu drugostepenog suda, iako rešenja tužene kojima je odlučivano o tužiočevim pravima sadrže pouku o pravnom leku tužilac ih nije pobijao pred Žalbenom komisijom, niti je pokrenuo upravni spor, te su ta rešenja konačna i pravnosnažna i tužena je po njima postupala, odnosno obračunavala i isplaćivala platu tužiocu. Kako je tužilac potpisivao rešenja kojima je odlučeno o njegovim pravima, okolnost da ista tužiocu nisu uručena, po mišljenju drugostepenog suda, nema značaja, jer je tužilac imao saznanja da je o njegovom pravu na platu odlučeno.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je drugostepena pesuda preinačena.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 32/13), propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije odlučeno. Odredbom člana 193. istog zakona, propisano je da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona. Odredbom člana 140. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br.79/05, 104/09), propisano je da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drugačije određeno. Prema odredbi člana 142. istog zakona, Žalbena komisija odlučuje o žalbama državnih službenika na rešenja o kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovima pravima i dužnositma i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i navedenih zakonskih odredaba, proizlazi da bi zaposleni mogao da izjavi žalbu žalbenoj komisiji i pokrene upravni postupak, potrebno je da mu rešenja kojima je odlučivano o njegovim pravima budu uručena, što u ovom slučaju nije učinjeno. Suprotno stanovištu drugostepenog suda, nedostavljanje rešenja koje se odnosi na ostvarivanje prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog ima uticaja i od značaja je za zaštitu njegovih prava, u smislu člana 193. Zakona o radu. Tužiocu pripada naknada štete u visini neisplaćene plate u utuženom periodu, a odgovornost proizlazi iz nezakonitog rada organa tužene koja nije vršila dostavu rešenja o raspoređivanju i utvrđivanju plate, čime je onemogućila tužioca u ostvarivanju zaštite svojih prava.
Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Kako tužena po žalbi nije uspela, to je odbijen i zahtev za naknadu troškova postupka po žalbi.
S obzirom na uspeh u postupku po reviziji, tuženi su obavezani da tužiocu naknade troškove u iznosu od 194.762,00 dinara i to za sastav revizije iznos od 22.500,00 dinara i na ime sudskih taksi iznos od 172.262,00 dinara, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).
Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
