U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. i tačka 5. ZPP, u skladu sa odredbom člana 407. stav 1. tačka 1, 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama, stranke su bile u braku od 29.06.1985. godine do 01.07.2008. godine, kada je njihov brak razveden na osnovu sporazuma pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Šapcu P 838/08. U izreku presude nije unet sporazum stranaka o deobi zajedničke imovine, koji je bio sastavni deo pismenog sporazuma o razvodu od 28.06.2008. godine. U sporazumu o deobi zajedničke imovine konstatovano je koja imovina čini zajedničku imovinu stranaka i koja imovina po deobi pripada tužilji, a koja tuženom. Tužilji je u isključivu svojinu pripala kuća u ulici ... broj ... (koju je tužilja stekla na osnovu Ugovora o poklonu zaključenog sa majkom), susedni plac kupljen od njenog brata i sve pokretne stvari zatečene u kući i objekti izgrađeni na parceli broj .../... upisanoj u LN br. ... KO ..., kao suvlasništvo tužilje – protivtužene u ½ dela po osnovu nasleđivanja. Tuženom je pripao poslovno-stambeni objekat u ... ulici broj ... (u čijoj kupovini zgrade su učestvovali roditelji tuženog) i pokretne stvari koje su se zatekle u tom objektu. Predviđeno je da će tužilja nastaviti da koristi poslovni prostor u prizemlju tog poslovno-stambenog objekta za potrebe njene ..., sve do prodaje imovine u ... po tržišnoj ceni, kada će kupiti novi poslovni prostor. Stranke su svojeručno potpisale sporazum.

Stranke su imovinu u .... poklonile ćerki jer zbog puta koji je tuda projektovan nisu mogle da ostvare željenu tržišnu cenu pri prodaji. ... je zatvorena 2011. godine. Tužbom u ovom sporu tužilja traži da se utvrdi da je vlasnik na ½ dela na nepokretnoj imovini koja je na osnovu deobe pripala tuženom. Tužba je podneta 22.04.2016. godine.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Svoju odluku obrazlaže razlozima da su stranke zaključile sporazum o deobi zajedničke imovine, koji je i sproveden po dogovoru. Nakon realizacije sporazuma nema osnova da sud ponovo vrši deobu imovine između supružnika. Drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu odluku kao pravilnu. Drugostepeni sud obrazlaže da su se sporazumom o deobi zajedničke imovine parnične stranke samo usaglasile sa postojećim stvarnim pravima na nepokretnostima i da je sporazum o deobi zaključen u svemu u skladu sa tada važećom materijalnopravnom regulativom sadržanom u odredbi člana 179. stav 1. i 40. stav 2. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br.18/2005).

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Sud vrši deobu zajedničke imovine, u skladu sa odredbom člana 170. stav 1. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br.18/2005), ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi, odnosno kad supružnici to ne učine sami. Sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, unosi se u izreku presude kojom se brak razvodi na osnovu Sporazuma o razvodu braka u skladu sa odredbom člana 225. stav 2. Porodičnog zakona. Propust suda da to učini ne utiče niti na postojanje niti na pravnu valjanost tog sporazuma. Isti je sačinjen u pisanoj formi, potpisan od strane ugovornih strana i prema utvrđenju nižestepenog suda, u celosti izvršen. Sporazum o deobi zajedničke imovine, kojim supružnici sami utvrđuju svoje suvlasničke udele u zajedničkoj imovini, predstavlja vid (vansudskog) poravnanja. U situaciji kada je isti sačinjen na pravno valjan način i u pretežnom delu izvršen, takav sporazum se može pobijati samo u slučaju postojanja razloga za njegovu ništavost, u skladu sa odredbom člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tokom postupka nije utvrđen nijedan razlog koji bi vodio ništavosti predmetnog sporazuma o deobi. Okolnost da tužilja nije ostvarila očekivani finansijski interes prilikom sprovođenja sporazuma o deobi, nije od značaja, odnosno ne daje joj pravo da traži ponovnu, sada sudsku deobu zajedničke imovine. Ovo utoliko pre što se u skladu sa odredbom člana 1094. ZOO poništenje poravnanja ne može tražiti zbog prekomernog oštećenja.

Osim toga, ne može se putem deobe zajedničke imovine steći pravo na posebnoj imovini drugog supružnika. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su i tužilja i tuženi posedovali i posebnu imovinu stečenu poklonom, odnosno nasleđivanjem (član 168. stav 2. Porodičnog zakona). I imovina koju je tuženi stekao izvršenom deobom zajedničke imovine na osnovu pomenutog sporazuma, postala je njegova posebna imovina u skladu sa odredbom člana 168. stav 2. Porodičnog zakona.

Iz svega navedenog sledi da tužilja ne može pretendovati da joj se utvrdi pravo svojine u ½ delova na imovini koja je po sprovedenom sporazumu o deobi pripala tuženom.

U reviziji tužilje osporava se utvrđeno činjenično stanje, pre svega utvrđena činjenica da je sporazum o deobi zajedničke imovine realizovan. Navodi se da je zaključeni sporazum pravno ništav akt i da iz navedenog razloga nije unet u presudu kojom je razveden brak parničnih stranaka.

Činjenično stanje se ne može osporavati u postupku po reviziji, u skladu sa odredbom člana 407. stav 2. ZPP. Revizisjki navod da je sporazum o izvršenoj deobi pravno ništav akt Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovan. Sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu braka, u skladu sa odredbom člana 225. stav 2. Porodičnog zakona. Propust suda da to učini ne utiče niti na postojanje, niti na pravnu valjanost tog sporazuma.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tužilje kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić