Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su dva rođena brata, kojima je majka na osnovu Ugovora o poklonu poklonila nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva i to u razmeri ½ idealnih delova. Tužilac i tuženi su i pre ugovora o poklonu, zaključenog dana 18.12.1984. godine, bili u posedu navedenih nepokretnosti počev od 1961. godine. Faktičko stanje je takvo da tužilac koristi veću površinu svih nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o poklonu u odnosu na tuženog, što premašuje ½ idealnih delova tih nepokretnosti, koliko iznosi njegov suvlasnički udeo. Tužilac i tuženi su upisani u LN br. ... KO ..., kao suvlasnici u jednakim delovima (po ½) na nepokretnostima upisanim u taj LN. Tužilac u skladu sa navedenim postavlja tužbeni zahtev, tražeći da se utvrdi da je on stekao pravo svojine na toj većoj površini nepokretnosti u odnosu na svoj suvlasnički udeo i to na osnovu faktičkog korišćenja tih nepokretnosti u trajanju od 32 godine, odnosno na osnovu vanrednog održaja.

Prvostepeni sud odbija takav tužbeni zahtev, uz obrazloženje da je deoba između suvvlasnika moguća samo u okviru idealnih delova, u skladu sa njihovim suvlasničkim udelima. S druge strane nisu ispunjeni ni uslovi za sticanje prava svojine održajem jer tužilac nije bio savestan držalac, s obzirom da je znao da je ugovorom o poklonu njemu i tuženom poklonjena ½ idealnih delova označenih nepokretnosti. Budući da po nalaženju prvostepenog suda ne postoji osnov za sticanje prava svojine, tužbeni zahtev je odbijen. Tako date razloge prvostepenog suda u svemu prihvata i drugostepeni sud.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Faktičkom deobom stvari između suvlasnika ne može se steći pravo svojine jer su suvlasnici već vlasnici stvari pa oni deobom ne stiču pravo svojine već samo prevode susvojinu u samostalnu svojinu. Osim toga, deoba između suvlasnika, u skladu sa odredbom člana 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, moguća je samo u granicama suvlasničkih udela. Dakle, stvar koja je predmet susvojine može se podeliti na bilo koji način koji odgovara suvlasnicima (kome će pripasti koja kuća, koji deo parcele i slično, prodaja stvari), ali samo prema njihovim suvlasničkim udelima. Samo takva podela stvari predstavlja suvlasničku deobu na način kako to definiše odredba člana 16. Zakona. Ne može se deobom steći veći deo stvari od suvlasničkog udela jer deoba nije osnov za sticanje svojine.

Revizijom tužioca osporava se takav materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova. Ističe se da su nižestepeni sudovi pogrešno cenili savesnost, odnosno nesavesnost tužioca. Tužilac i tuženi izvršili su faktičku deobu predmetnih nepokretnosti na taj način što svako živi u svojoj odvojenoj kući već 32 godine pa je na opisani način realizovana faktička deoba tih nepokretnosti. Kako se tuženi tome nije protivio, tužilac je opravdano verovao da je stekao pravo svojine na tim nepokretnostima.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tužioca neosnovanim. Okolnost da se tuženi nije protivio tome da tužilac koristi veći deo nepokretnosti, ne može predstavljati osnov za sticanje prava svojine, niti čini tužioca savesnim. Odredba člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost je isključivo stanje svesti držaoca, psihički odnos držaoca prema stvari, koji ne zna, odnosno ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Okolnost da se vlasnik stvari nije protivio korišćenju iste ne čini držaoca savesnim. Kako je tužilac nesporno znao da su nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva podeljene u srazmeri 1/2 , to bez obzira što se tuženi nije protivio tome da tužilac koristi veći deo nepokretnosti, on ne može biti savestan držalac. Održajem se svojina na nepokretnosti može steći samo na osnovu zakonite i savesne, odnosno savesne državine, u skladu sa odredbom čl. 28 st. 2 i 4 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U konkretnom slučaju u odnosu na deo nepokretnosti koji je tužilac koristio u većem obimu od suvlasničkog njegova državina nije bila zakkonita (ugovor o poklonu je predviđao ½), a ni savesna. Svojina se ne može ni steći deobom, već se deobom samo vrši razvrgavanje suvlasničke zajednice, u skladu sa suvlasničkim udelima, u skladu sa čim tužilac nije postavio tužbeni zahtev.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tužioca kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. st. 1ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić