Према утврђеном чињеничном стању, тужилац и тужени су два рођена брата, којима је мајка на основу Уговора о поклону поклонила непокретности које су предмет тужбеног захтева и то у размери ½ идеалних делова. Тужилац и тужени су и пре уговора о поклону, закљученог дана 18.12.1984. године, били у поседу наведених непокретности почев од 1961. године. Фактичко стање је такво да тужилац користи већу површину свих непокретности које су биле предмет уговора о поклону у односу на туженог, што премашује ½ идеалних делова тих непокретности, колико износи његов сувласнички удео. Тужилац и тужени су уписани у ЛН бр. ... КО ..., као сувласници у једнаким деловима (по ½) на непокретностима уписаним у тај ЛН. Тужилац у складу са наведеним поставља тужбени захтев, тражећи да се утврди да је он стекао право својине на тој већој површини непокретности у односу на свој сувласнички удео и то на основу фактичког коришћења тих непокретности у трајању од 32 године, односно на основу ванредног одржаја.

Првостепени суд одбија такав тужбени захтев, уз образложење да је деоба између суввласника могућа само у оквиру идеалних делова, у складу са њиховим сувласничким уделима. С друге стране нису испуњени ни услови за стицање права својине одржајем јер тужилац није био савестан држалац, с обзиром да је знао да је уговором о поклону њему и туженом поклоњена ½ идеалних делова означених непокретности. Будући да по налажењу првостепеног суда не постоји основ за стицање права својине, тужбени захтев је одбијен. Тако дате разлоге првостепеног суда у свему прихвата и другостепени суд.

По налажењу Врховног касационог суда, нижестепени судови су на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право.

Фактичком деобом ствари између сувласника не може се стећи право својине јер су сувласници већ власници ствари па они деобом не стичу право својине већ само преводе сусвојину у самосталну својину. Осим тога, деоба између сувласника, у складу са одредбом члана 16. Закона о основама својинскоправних односа, могућа је само у границама сувласничких удела. Дакле, ствар која је предмет сусвојине може се поделити на било који начин који одговара сувласницима (коме ће припасти која кућа, који део парцеле и слично, продаја ствари), али само према њиховим сувласничким уделима. Само таква подела ствари представља сувласничку деобу на начин како то дефинише одредба члана 16. Закона. Не може се деобом стећи већи део ствари од сувласничког удела јер деоба није основ за стицање својине.

Ревизијом тужиоца оспорава се такав материјалноправни закључак нижестепених судова. Истиче се да су нижестепени судови погрешно ценили савесност, односно несавесност тужиоца. Тужилац и тужени извршили су фактичку деобу предметних непокретности на тај начин што свако живи у својој одвојеној кући већ 32 године па је на описани начин реализована фактичка деоба тих непокретности. Како се тужени томе није противио, тужилац је оправдано веровао да је стекао право својине на тим непокретностима.

Врховни касациони суд оцењује изнете ревизијске наводе тужиоца неоснованим. Околност да се тужени није противио томе да тужилац користи већи део непокретности, не може представљати основ за стицање права својине, нити чини тужиоца савесним. Одредба члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа предвиђа да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова. Савесност је искључиво стање свести држаоца, психички однос држаоца према ствари, који не зна, односно не може знати да ствар коју држи није његова. Околност да се власник ствари није противио коришћењу исте не чини држаоца савесним. Како је тужилац неспорно знао да су непокретности које су предмет тужбеног захтева подељене у сразмери 1/2 , то без обзира што се тужени није противио томе да тужилац користи већи део непокретности, он не може бити савестан држалац. Одржајем се својина на непокретности може стећи само на основу законите и савесне, односно савесне државине, у складу са одредбом чл. 28 ст. 2 и 4 Закона о основама својинскоправних односа. У конкретном случају у односу на део непокретности који је тужилац користио у већем обиму од сувласничког његова државина није била закконита (уговор о поклону је предвиђао ½), а ни савесна. Својина се не може ни стећи деобом, већ се деобом само врши развргавање сувласничке заједнице, у складу са сувласничким уделима, у складу са чим тужилац није поставио тужбени захтев.

Имајући наведено у виду, Врховни касациони суд одбио је ревизију тужиоца као неосновану, применом одредбе члана 414. ст. 1ЗПП.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић