Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, kao nezakonito, jer je zaključio da tuženi nije dokazao krivicu na strani tužilje. Pri tom, cenio je sadržinu izjave tužilje od 14.11.2014. godine tako da u toj izjavi tužilja ne priznaje krivicu, već samo navodi šta je pronašao šef kontrole i tvrdi da tu robu nije ni videla, a izjavu od 18.11.2014. godine ceni tako da je u njoj tužilja detaljno pojasnila i navela da je radila sve po proceduri. Prvostepeni sud navodi da nije bilo smetnji da tuženi pre donošenja rešenja o otkazu proveri navode tužilje uvidom u evidenciju koja se nalazila u posebnoj svesci i uvidom u video zapis, iako je za to postojala mogućnost.

Drugostepeni sud, polazeći od činjeničnog stanja koga je utvrdio prvostepeni sud u razlozima odluke da potvrdi prvostepenu presudu navodi da je pravilno prvostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao da tužilja nije poštovala radnu disciplinu i da je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod tuženog, odnosno da navedeno obrazloženje otkaznog rešenja ne predstavlja obrazloženje u smislu odredaba člana 193. Zakona o radu.

Drugostepeni sud, u razlozima drugostepene presude navodi da tužilji pre donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu nije dostavljeno tzv. „anticipirano“ upozorenje u skladu sa članom 180. stav 3. Zakona o radu i da tuženi nije dokazao da se u konkretnom slučaju radi o „anticipiranom“ upozorenju tužilji, u smislu odredbe člana 180. stav 3. Zakona o radu. U vezi s tim drugostepeni sud navodi da tuženi poslodavac tužilji kao zaposlenoj nije omogućio uslove za poboljšanje rada, jer prilikom utvrđenja da tužilja ne poštuje radnu disciplinu, što je konstatovano izjavom od 14.11.2014. godine, nije navedneo tačno u čemu se ogleda nesavesno i nemarno izvršavanje radne obaveze, niti konkretno opisuje ponašanje zaposlene koje predstavlja povredu radne discipline, pri čemu kao poslodavac tužilji nije dao odgovarajuće instrukcije i ostavio rok za poboljšanje rada nakon 14.11.2014. godine, kada je prvi put utvrđeno da tužilja ne poštuje radnu disciplinu, dakle nisu ponovo vršene kontrole rada tužilje.

Razlozi drugostepene odluke ne mogu se prihvatiti za pravilne. Proizilazi za osnovan navod revizije da drugostepeni sud nije imao u vidu žalbene navode o značaju izjave tužilje od 14.11.2014. godine i izjave od 18.11.2014. godine u odnosu na konkretnu povredu radne obaveze.

Za sada se ne može prihvatiti pravilan stav drugostepenog suda da osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrži obrazloženje u smislu odredbi člana 193. Zakona o radu. Prema sadržini obrazloženja prvostepene presude u obrazloženju spornog rešenja navodi se da je tuženi utvrdio da u periodu od 20.10.2014. do 14.11.2014. godine tužilja nije poštovala radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, uz pojašnjenje da se ta povreda ogleda u tome što je postupila suprotno odredbama aneksa ugovora o radu, člana 32. stav 2. tačka 1., da nije kontrolisala rokove trajanja proizvoda u delikates vitrini za koji je prema rasporedu obavljanja dužnosti bila odgovorna. U obrazloženju pobijanog rešenja tuženi se poziva na utvrđenje da tužilja ne poštuje radnu disciplinu što je konstatovano njenom izjavom od 14.11.2014. godine. Ovako utvrđena sadržina pobijanog rešenja o otkazu, ne daje podlogu za zaključak drugostepenog suda da rešenje ne sadrži obrazloženje u smislu odredbe člana 193. Zakona o radu. Prema odredbi člana 193. Zakona o radu, zaposlenom se u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilaze nedostaci obrazloženja pobijanog rešenja koji bi ga činili nezakonitim s obzirom na odredbu člana 193. Zakona o radu.

Na ovo ukazuju i dalji razlozi drugostepene presude, da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi nije utvrdio krivicu tužilje kao zaposlene u postupku pre donošenja pobijanog rešenja i u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom, niti je s obzirom na tehničku mogućnost proverom video zapisa proverio navode tužilje iz njene izjave od 18.11.2014. godine. Pri tom, kako drugostepeni sud nije cenio izjavu tužilje od 18.11.2014. godine povodom upozorenja koje joj je dato, kao ni odnos sadržine te izjave sa izjavom koju je dala 14.11.2014. godine, nedostaju bitne činjenice o tome kakve su tehničke mogućnosti bile i samim tim da li je obaveza tuženog bila da na osnovu video zapisa utvrdi određene bitne činjenice na koje se eventualno ukazivalo u izjavama tužilje.

Ovo sve tim pre, što nema spornosti oko toga da je tužilja u periodu navedenom u pobijanom rešenju prema unapred sačinjenom mesečnom rasporedu bila zadužena za ispravnost i rad na odeljenju delikatesa u objektu u kome je radila i da je u vitrini za koju je prema rasporedu bila odgovorna internom kontrolom otkriveno pet artikala sa isteklim rokom trajanja. Prema stanju u spisima predmeta proizilazi da je tih pet artikala pronađeno kontrolom 14.11.2014. godine, kada je tužilji i dostavljeno upozorenje na koje je odgovorila najpre izjavom od 14.11.2014. a zatim 18.11.2014. godine.

Ni dalji razlozi drugostepenog suda ne stoje. Ti razlozi su: da je bitno da tuženi tužilji nije omogućio uslove za poboljšanje rada, da joj nije dao odgovarajuće instrukcije i ostavio rok za poboljšanje rada nakon 14.11.2014. godine kada je utvrđeno da tužilja ne poštuje radnu disciplinu, te da nisu ponovo vršene kontrole rada tužilje. Za donošenje odluke o otkazu ugovora o radu, ako je utvrđena povreda radne discipline zbog koje je propisano ugovorom o radu da se može otkazati ugovor o radu, ne postoji obaveza poslodavca da daje najpre takozvano „anticipirano“ upozorenje, niti je tuženi tvrdio da je predmetno rešenje doneo na osnovu „anticipiranog“ upozorenja. Prema tome, to ne može biti razlog za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu kako je to našao drugostepeni sud.

Prema odredbi člana 180. Zakona o radu, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju kada zaposleni ne poštuje radnu disciplinu (član 179. stav 3.) da zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je tužilji dostavio upozorenje pisanim putem na postojanje razloga koji se tiče povrede radne discipline i u okviru roka predviđenog zakonom se tužilja sa dve izjave izjasnila na navode iz upozorenja. Takav obaveza poslodavca propisana je odredbom člana 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05 ... 75/14) koji je bio na snazi u vreme spornog događaja, odnosno u vreme kada se tužilji stavlja na teret da je učinila povredu radne discipline i donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu. Takozvano „anticipirano“ upozorenje, na koje se poziva drugostepeni sud navodeći član 180. stav 3. Zakona o radu, nije bio predviđen odredbom važećeg člana 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14). Prema tome, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je za razlog nezakonitosti osporenog rešenja našao da tužilji nije dostavljeno tzv. „anticipirano“ upozorenje u skladu sa članom 180. stav 3. Zakona o radu, niti da je tuženi dokazao da se u konkretnom slučaju radi o „anticipiranom“ upozorenju tužilji u smislu te odredbe. Takozvano „anticipirano“ upozorenje poznavale su prethodno važeće odredbe člana 180. stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05 ... 54/09), ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, kada poslodavac u upozorenju može obavestiti zaposlenog da će mu bez ponovnog upozorenja otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, što konkretno nije slučaj. Suština takvog upozorenja je bila u stavljanju doznanja zaposlenom da će za ponovljenu lakšu povredu radne obaveze odnosno ponovljeno narušavanje radne discipline biti otkazan ugovor o radu bez ponovnog upozorenja. U konkretnom slučaju, iz utvrđenih činjenica ne proizilazi da se radilo o takvoj situaciji i osnovu po kome je poslodavac doneo konretno osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Zbog toga su za sada neprihvatljivi razlozi drugostepenog suda da u konkretnoj situaciji poslodavac trebalo da omogući tužilji uslove za poboljšanje rada, da joj da odgovarajuće instrukcije i da joj ostavi rok za poboljšanje rada nakon 14.11.2014. godine.

Prema svemu iznetom bilo je neophodno ukinuti pobijanu drugostepenu presudu, kako bi u ponovljenom postupku drugostepeni sud ocenio prema žalbenim razlozima pravilnost prvostepene presude s obzirom na: sadržinu pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, odredbu člana 32. stav 2. tačka 1. aneksa ugovora o radu kojim je predviđena povreda radne discipline za koju je tuženi tužilji dat otkaz ugovora o radu, sadržinu izjava tužilje na upozorenje koje je tuženi tužilji dostavio u pisanoj formi, povrede radne discipline koja se tužilji njime stavlja na teret, i na osnovu pravilne primene odredaba Zakona o radu koje su važile u vreme donošenja pobijanog rešenja doneo pravilnu i zakonitu odluku.

Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić