На основу тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев и поништио решење туженог којим је тужиљи отказан уговор о раду, као незаконито, јер је закључио да тужени није доказао кривицу на страни тужиље. При том, ценио је садржину изјаве тужиље од 14.11.2014. године тако да у тој изјави тужиља не признаје кривицу, већ само наводи шта је пронашао шеф контроле и тврди да ту робу није ни видела, а изјаву од 18.11.2014. године цени тако да је у њој тужиља детаљно појаснила и навела да је радила све по процедури. Првостепени суд наводи да није било сметњи да тужени пре доношења решења о отказу провери наводе тужиље увидом у евиденцију која се налазила у посебној свесци и увидом у видео запис, иако је за то постојала могућност.

Другостепени суд, полазећи од чињеничног стања кога је утврдио првостепени суд у разлозима одлуке да потврди првостепену пресуду наводи да је правилно првостепени суд закључио да тужени није доказао да тужиља није поштовала радну дисциплину и да је њено понашање такво да не може да настави рад код туженог, односно да наведено образложење отказног решења не представља образложење у смислу одредаба члана 193. Закона о раду.

Другостепени суд, у разлозима другостепене пресуде наводи да тужиљи пре доношења побијаног решења о отказу уговора о раду није достављено тзв. „антиципирано“ упозорење у складу са чланом 180. став 3. Закона о раду и да тужени није доказао да се у конкретном случају ради о „антиципираном“ упозорењу тужиљи, у смислу одредбе члана 180. став 3. Закона о раду. У вези с тим другостепени суд наводи да тужени послодавац тужиљи као запосленој није омогућио услове за побољшање рада, јер приликом утврђења да тужиља не поштује радну дисциплину, што је констатовано изјавом од 14.11.2014. године, није наведнео тачно у чему се огледа несавесно и немарно извршавање радне обавезе, нити конкретно описује понашање запослене које представља повреду радне дисциплине, при чему као послодавац тужиљи није дао одговарајуће инструкције и оставио рок за побољшање рада након 14.11.2014. године, када је први пут утврђено да тужиља не поштује радну дисциплину, дакле нису поново вршене контроле рада тужиље.

Разлози другостепене одлуке не могу се прихватити за правилне. Произилази за основан навод ревизије да другостепени суд није имао у виду жалбене наводе о значају изјаве тужиље од 14.11.2014. године и изјаве од 18.11.2014. године у односу на конкретну повреду радне обавезе.

За сада се не може прихватити правилан став другостепеног суда да оспорено решење о отказу уговора о раду не садржи образложење у смислу одредби члана 193. Закона о раду. Према садржини образложења првостепене пресуде у образложењу спорног решења наводи се да је тужени утврдио да у периоду од 20.10.2014. до 14.11.2014. године тужиља није поштовала радну дисциплину прописану актом послодавца, уз појашњење да се та повреда огледа у томе што је поступила супротно одредбама анекса уговора о раду, члана 32. став 2. тачка 1., да није контролисала рокове трајања производа у деликатес витрини за који је према распореду обављања дужности била одговорна. У образложењу побијаног решења тужени се позива на утврђење да тужиља не поштује радну дисциплину што је констатовано њеном изјавом од 14.11.2014. године. Овако утврђена садржина побијаног решења о отказу, не даје подлогу за закључак другостепеног суда да решење не садржи образложење у смислу одредбе члана 193. Закона о раду. Према одредби члана 193. Закона о раду, запосленом се у писаном облику доставља решење о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном леку. Из утврђеног чињеничног стања не произилазе недостаци образложења побијаног решења који би га чинили незаконитим с обзиром на одредбу члана 193. Закона о раду.

На ово указују и даљи разлози другостепене пресуде, да је правилан закључак првостепеног суда да тужени није утврдио кривицу тужиље као запослене у поступку пре доношења побијаног решења и у доказном поступку пред првостепеним судом, нити је с обзиром на техничку могућност провером видео записа проверио наводе тужиље из њене изјаве од 18.11.2014. године. При том, како другостепени суд није ценио изјаву тужиље од 18.11.2014. године поводом упозорења које јој је дато, као ни однос садржине те изјаве са изјавом коју је дала 14.11.2014. године, недостају битне чињенице о томе какве су техничке могућности биле и самим тим да ли је обавеза туженог била да на основу видео записа утврди одређене битне чињенице на које се евентуално указивало у изјавама тужиље.

Ово све тим пре, што нема спорности око тога да је тужиља у периоду наведеном у побијаном решењу према унапред сачињеном месечном распореду била задужена за исправност и рад на одељењу деликатеса у објекту у коме је радила и да је у витрини за коју је према распореду била одговорна интерном контролом откривено пет артикала са истеклим роком трајања. Према стању у списима предмета произилази да је тих пет артикала пронађено контролом 14.11.2014. године, када је тужиљи и достављено упозорење на које је одговорила најпре изјавом од 14.11.2014. а затим 18.11.2014. године.

Ни даљи разлози другостепеног суда не стоје. Ти разлози су: да је битно да тужени тужиљи није омогућио услове за побољшање рада, да јој није дао одговарајуће инструкције и оставио рок за побољшање рада након 14.11.2014. године када је утврђено да тужиља не поштује радну дисциплину, те да нису поново вршене контроле рада тужиље. За доношење одлуке о отказу уговора о раду, ако је утврђена повреда радне дисциплине због које је прописано уговором о раду да се може отказати уговор о раду, не постоји обавеза послодавца да даје најпре такозвано „антиципирано“ упозорење, нити је тужени тврдио да је предметно решење донео на основу „антиципираног“ упозорења. Према томе, то не може бити разлог за поништај решења о отказу уговора о раду како је то нашао другостепени суд.

Према одредби члана 180. Закона о раду, послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају када запослени не поштује радну дисциплину (члан 179. став 3.) да запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање 8 дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. Према утврђеном чињеничном стању тужени је тужиљи доставио упозорење писаним путем на постојање разлога који се тиче повреде радне дисциплине и у оквиру рока предвиђеног законом се тужиља са две изјаве изјаснила на наводе из упозорења. Такав обавеза послодавца прописана је одредбом члана 180. Закона о раду („Службени гласник РС“ 24/05 ... 75/14) који је био на снази у време спорног догађаја, односно у време када се тужиљи ставља на терет да је учинила повреду радне дисциплине и доношења оспореног решења о отказу уговора о раду. Такозвано „антиципирано“ упозорење, на које се позива другостепени суд наводећи члан 180. став 3. Закона о раду, није био предвиђен одредбом важећег члана 180. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 75/14). Према томе, другостепени суд је погрешно применио материјално право када је за разлог незаконитости оспореног решења нашао да тужиљи није достављено тзв. „антиципирано“ упозорење у складу са чланом 180. став 3. Закона о раду, нити да је тужени доказао да се у конкретном случају ради о „антиципираном“ упозорењу тужиљи у смислу те одредбе. Такозвано „антиципирано“ упозорење познавале су претходно важеће одредбе члана 180. став 3. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр 24/05 ... 54/09), ако постоје олакшавајуће околности или ако природа повреде радне обавезе или непоштовање радне дисциплине није довољан разлог за отказ уговора о раду, када послодавац у упозорењу може обавестити запосленог да ће му без поновног упозорења отказати уговор о раду ако поново учини исту или сличну повреду, што конкретно није случај. Суштина таквог упозорења је била у стављању дознања запосленом да ће за поновљену лакшу повреду радне обавезе односно поновљено нарушавање радне дисциплине бити отказан уговор о раду без поновног упозорења. У конкретном случају, из утврђених чињеница не произилази да се радило о таквој ситуацији и основу по коме је послодавац донео конретно оспорено решење о отказу уговора о раду. Због тога су за сада неприхватљиви разлози другостепеног суда да у конкретној ситуацији послодавац требало да омогући тужиљи услове за побољшање рада, да јој да одговарајуће инструкције и да јој остави рок за побољшање рада након 14.11.2014. године.

Према свему изнетом било је неопходно укинути побијану другостепену пресуду, како би у поновљеном поступку другостепени суд оценио према жалбеним разлозима правилност првостепене пресуде с обзиром на: садржину побијаног решења о отказу уговора о раду, одредбу члана 32. став 2. тачка 1. анекса уговора о раду којим је предвиђена повреда радне дисциплине за коју је тужени тужиљи дат отказ уговора о раду, садржину изјава тужиље на упозорење које је тужени тужиљи доставио у писаној форми, повреде радне дисциплине која се тужиљи њиме ставља на терет, и на основу правилне примене одредаба Закона о раду које су важиле у време доношења побијаног решења донео правилну и закониту одлуку.

Одлука је донета по одредби члана 416. став 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић