Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava drugog izreke, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18720), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen ... godine i bio je u radnom odnosu kod tužene do 16.11.2017. godine, obavljao vojnu službu u svojstvu profesionalnog vojnika u činu ... po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Dana 07.03.2017. godine, obavljajući poslove ... u bazi ... kod ..., tužilac se povredio tako što je prilikom podizanja šerpe težine između 30 i 40 kilograma osetio jak bol u slabinskom delu kičme i duž desne noge, nakon čega je klonuo. Medicinskim veštačenjem veštaka neurologa i veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je u konkretnom slučaju podizanje tereta bio faktor koji je uticao na nastanak diskus hernije, odnosno traumatsko oštećenje korenova kičmenih živaca, s tim da je postojanje degenerativnih promena na tužiočevoj kičmi stvorilo povoljan teren za pojavu navedenog oštećenja. Ne postoji pregled niti medicinska procedura kojima bi se i približno odredio doprinos predispozicije u nastanku oboljenja koje je kod tužioca prouzrokovalo teške posledice. U vreme povređivanja tužilac je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta, koji su se u narednom periodu smanjivali do nivoa srednjeg i lakog intenziteta, a sada trpi hronični neuropatski bol slabog intenziteta. Takođe, tužilac je trpeo sekundarni strah srednjeg i lakog intenziteta, a došlo je i do umanjenja njegove životne aktivnosti za 30%, kao i do naruženosti zbog oduzetosti desnog stopala koje se manifestuje time što otežano hoda (tzv. petlov hod) i nosi peronealni aparat na desnoj nozi koji je vidljiv prilikom nošenja kratkih pantalona, zbog čega trpi duševne bolove lakog intenziteta. Zbog povređivanja tužilac je bio na bolovanju u periodu od 24.04.2017. godine do 16.11.2017. godine, u kom periodu mu je tuženi isplaćivao naknadu zarade koja je bila za 10.276,79 dinara manja od njegove redovne zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da podizanje tereta u označenoj težini predstavlja opasnu delatnost zbog koje je tužena odgovorna za naknadu štete koju tužilac trpi zbog povrđivanja, ali da doprinos tužioca nastanku štete iznosi 30%. Stoga je ukupno utvrđenu visinu naknade pripadajuće nematerijalne i materijalne štete umanjio shodno utvrđenom doprinosu i za te iznose odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ocenio da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, člana 177. stav 3. ZOO, pogrešan zaključak prvostepenog suda o postojanju doprinosa tužioca nastanku štete, pa je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu tako što je usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pobijana odluka drugostepenog suda zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema pravnom pravilu za oslobođenje od odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti propisanom članom 177. stav 3. ZOO, imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Odredbom člana 192. ZOO propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta (materijalna) nastane ili da bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja, s tim da se odredbe o podeljenoj odgovornosti i sniženju naknade koje važe za materijalnu štetu shodno primenjuju i na nematerijalnu štetu (član 205. ZOO).

Primenom citiranih zakonskih odredbi na utvrđeno činjenično stanje, prema kome je nesumnjivo utvrđeno da su pored podizanja teškog tereta, kao direktnom uzroku, nastanku oboljenja tužioca – diskus herniji doprinele i utvrđene degenerativne promene na njegovoj kičmi kao pogodan teren za nastanak oboljenja, narušeno zdravstveno stanje tužioca pre samog štetnog događaja doprinelo je da šteta bude veća nego što bi inače bila, s tim da ne postoji medicinska metoda kojom bi se pouzdano utvrdilo koliki je diprinos navedenih promena u nastanku oboljenja tužioca.

Međutim, i pored tih okolnosti, revizijski sud nalazi da je visina dosuđene naknade nematerijalne štete po svim traženim vidovima pravilno odmerena na osnovu kriterijuma propisanih odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema svim okolnostima slučaja i jačini i trajanju pretrpljenih bolova i straha. Stoga su iznosi naknade od 200.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, po 100.000,00 dinara za pretrpljeni strah i duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti i 245.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, u skladu sa značajem povređenog dobra i ciljem kome služi ta vrsta naknade, pa se njima ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO).

S obzirom da se nijednom procedurom ne može ni približno odrediti doprinos predispozicije u nastanku oboljenja koje je kod tužioca prouzrokovalo teške posledice, pravila o podeljenoj odgovornosti za naknadu materijalne štete se ne mogu primeniti, pa je tužena pravilno obavezana da tužiocu isplati punu naknadu po osnovu razlike između pripadajuće zarade i naknade koja mu je isplaćena u periodu bolovanja, primenom člana 195. stav 1. ZOO.

Imajući u vidu izloženo, navodi revizije su ocenjeni neosnovanim.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić