Против правноснажне пресуде донете у другом степену – става другог изреке, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући другостепену пресуду у побијаном делу, на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18720), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је рођен ... године и био је у радном односу код тужене до 16.11.2017. године, обављао војну службу у својству професионалног војника у чину ... по основу више закључених уговора о раду на одређено време. Дана 07.03.2017. године, обављајући послове ... у бази ... код ..., тужилац се повредио тако што је приликом подизања шерпе тежине између 30 и 40 килограма осетио јак бол у слабинском делу кичме и дуж десне ноге, након чега је клонуо. Медицинским вештачењем вештака неуролога и вештака неуропсихијатра утврђено је да је у конкретном случају подизање терета био фактор који је утицао на настанак дискус херније, односно трауматско оштећење коренова кичмених живаца, с тим да је постојање дегенеративних промена на тужиочевој кичми створило повољан терен за појаву наведеног оштећења. Не постоји преглед нити медицинска процедура којима би се и приближно одредио допринос предиспозиције у настанку обољења које је код тужиоца проузроковало тешке последице. У време повређивања тужилац је трпео физичке болове јаког интензитета, који су се у наредном периоду смањивали до нивоа средњег и лаког интензитета, а сада трпи хронични неуропатски бол слабог интензитета. Такође, тужилац је трпео секундарни страх средњег и лаког интензитета, а дошло је и до умањења његове животне активности за 30%, као и до наружености због одузетости десног стопала које се манифестује тиме што отежано хода (тзв. петлов ход) и носи перонеални апарат на десној нози који је видљив приликом ношења кратких панталона, због чега трпи душевне болове лаког интензитета. Због повређивања тужилац је био на боловању у периоду од 24.04.2017. године до 16.11.2017. године, у ком периоду му је тужени исплаћивао накнаду зараде која је била за 10.276,79 динара мања од његове редовне зараде.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да подизање терета у означеној тежини представља опасну делатност због које је тужена одговорна за накнаду штете коју тужилац трпи због поврђивања, али да допринос тужиоца настанку штете износи 30%. Стога је укупно утврђену висину накнаде припадајуће нематеријалне и материјалне штете умањио сходно утврђеном доприносу и за те износе одбио тужбени захтев.

Другостепени суд је оценио да је због погрешне примене материјалног права, члана 177. став 3. ЗОО, погрешан закључак првостепеног суда о постојању доприноса тужиоца настанку штете, па је преиначио првостепену пресуду у одбијајућем делу тако што је усвојио тужбени захтев у целости.

По становишту Врховног касационог суда, побијана одлука другостепеног суда заснива се на правилној примени материјалног права.

Према правном правилу за ослобођење од одговорности за штету од опасне ствари или опасне делатности прописаном чланом 177. став 3. ЗОО, ималац се ослобађа одговорности делимично, ако је оштећеник делимично допринео настанку штете. Одредбом члана 192. ЗОО прописано је да оштећеник који је допринео да штета (материјална) настане или да буде већа него што би иначе била има право само на сразмерно смањену накнаду. Кад је немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове радње, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја, с тим да се одредбе о подељеној одговорности и снижењу накнаде које важе за материјалну штету сходно примењују и на нематеријалну штету (члан 205. ЗОО).

Применом цитираних законских одредби на утврђено чињенично стање, према коме је несумњиво утврђено да су поред подизања тешког терета, као директном узроку, настанку обољења тужиоца – дискус хернији допринеле и утврђене дегенеративне промене на његовој кичми као погодан терен за настанак обољења, нарушено здравствено стање тужиоца пре самог штетног догађаја допринело је да штета буде већа него што би иначе била, с тим да не постоји медицинска метода којом би се поуздано утврдило колики је дипринос наведених промена у настанку обољења тужиоца.

Међутим, и поред тих околности, ревизијски суд налази да је висина досуђене накнаде нематеријалне штете по свим траженим видовима правилно одмерена на основу критеријума прописаних одредбом члана 200. став 1. Закона о облигационим односима, према свим околностима случаја и јачини и трајању претрпљених болова и страха. Стога су износи накнаде од 200.000,00 динара за претрпљене физичке болове, по 100.000,00 динара за претрпљени страх и душевне болове због умањене животне активности и 245.000,00 динара за претрпљене душевне болове због наружености, у складу са значајем повређеног добра и циљем коме служи та врста накнаде, па се њима не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200. став 2. ЗОО).

С обзиром да се ниједном процедуром не може ни приближно одредити допринос предиспозиције у настанку обољења које је код тужиоца проузроковало тешке последице, правила о подељеној одговорности за накнаду материјалне штете се не могу применити, па је тужена правилно обавезана да тужиоцу исплати пуну накнаду по основу разлике између припадајуће зараде и накнаде која му је исплаћена у периоду боловања, применом члана 195. став 1. ЗОО.

Имајући у виду изложено, наводи ревизије су оцењени неоснованим.

На основу изложеног, применом члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић