Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi ''Projekt immobile'' d.o.o. je izjavio neblagovremenu reviziju, dok je tuženi VV izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tuženog VV osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano tuženi VV u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i člana 8. Zakona o parničnom postupku, pošto je pobijanu presudu zasnovao na drugačijoj oceni dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom, bez neposrednog saslušanja parničnih stranaka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd i izvođača radova „J&M Gradnja“ Beograd, zaključen je 10.12.2007. godine, ugovor o građenju koji za predmet ima izgradnju objekta na k.p. br. .. K.O. ..., tako što se izvođač obavezao da radove izvede svojom radnom snagom i građevinskim materijalom, kao i preko svojih kooperanata. U članu 4. tog ugovora, predviđeno je da su naručilac i izvođač radova, u skladu dobrih poslovnih običaja, se dogovorili da će izvođač izvesti sve radove iz člana 3. ugovora, a naručilac, kao naknadu za uslugu izvođenja građevinsko-zanataskih radova, daje izvođaču pravo da raspolaže (otuđi, kompenzuje i proda) bez posebne dozvole naručioca, stambene jedinice koje su navedene u tom članu ugovora, a među kojima je naveden i predmetni stan broj .., na drugom spratu, po strukturi dvosoban, ukupne površine 40,74 m2. U članu 5. ugovora, predviđeno je da izvođač može da raspolaže stambenim jedinicama iz člana 4. ugovora na sledeći način: stambenim jedinicama u ukupnoj površini od 150 m2, odmah po zaključenju ugovora; stambenim jedinicama ukupne površine od još 100 m2 kada završi i preda naručiocu garažu u niskom prizemlju i prizemlje, ploču iznad tog prizemlja, sve u grubim građevinskim radovima; stambenim jedinicama ukupne površine od 100 m2 kada stavi objekat pod krov i dovrši sve grube građevinske radove sa spoljnom stolarijom i završnom fasadom; stambenim jedinicama ukupne površine od 217 m2, kada dovede objekat do „sive faze“, a preostale stambene jedinice u površini od 83 m2, kada preda potpuno završeni objekat u skladu sa tim ugovorom. U istom članu je predviđeno da se naručilac obavezuje da izvođaču preda potvrdu da je stan isplaćen u celosti za pojedinu stambenu jedinicu, u skladu sa dinamikom izvršenja obaveze izvođača određene prethodnim stavom, a naručilac će potvrdu predati u pogledu onih stambenih jedinica koje odredi izvođač, a u okviru unapred određene ukupne kvadrature. Između prodavca „J&M Gradnja“ Beograd, i kupca, tužilje AA, 26.03.2008. godine, zaključen je ugovor o kupoprodaji stana broj .., na drugom spratu, u objektu koji se nalazi na k.p. .. K.O. ..., u ulici ... br. .. u Beogradu, Opština Zvezdara, u kom je navedeno da je prodavac stekao pravo da raspolaže tim stanom na osnovu ugovora u građenju overenog kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 37451/07 od 25.12.2007. godine i da je kupoprodajna cena stana 36.666 evra. Tužilja je platila kupoprodajnu cenu prodavcu, pa joj je izdata priznanica 26.03.2008. godine, kojom direktor „J&M Gradnja“ GG, potvrđuje da je od AA primio 36.666 evra na ime isplate kupoprodajne cene za stan broj .. u ulici ... br. .., na osnovu ugovora o kupoprodaji od 26.03.2008. godine. Tuženi je izvođaču radova izdao dve saglasnosti za prodaju stanova br. .. i br. .., za koje je izvođač dostavio dokaze da je plaćena cena. Vođen je postupak za obezbeđenje dokaza po predlogu predlagača ''Projekt immobile'' d.o.o. protiv protivnika predlagača „J&M Gradnja“ Beograd, od 06.02.2009. godine, na okolnost količine izvedenih radova imajući u vidu da je protivnik predlagača decembra 2008. godine prestao sa izvođenjem – ispunjenjem svojih ugovornih obaveza na gradilištu na k.p. br. .. K.O. ... u ulici ... br. .. u Beogradu. U tom postupku, izveden je dokaz veštačenjem preko veštaka Gradimira Krstića i utvrđeno da je na dan 27.02.2009. godine, ukupna građevinska vrednost izvedenih radova iznosila 22.587.705,45 dinara, a da ukupna vrednost radova po sistemu „ključ u ruke“ iznosi 76.166.066,50 dinara, te da ukupna vrednost radova koji treba da se izvedu iznosi 53.316.246,15 dinara. Tuženi ''Projekt immobile'' d.o.o. je zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana sa tuženim BB, 29.02.2012. godine, kome je predmetni stan prodao za kupoprodajnu cenu od 20.000 evra, a taj ugovor overen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu 29.02.2012. godine pod brojem Ov. 36978/12. Tuženi BB je 18.04.2013. godine, predmetni stan prodao tuženom VV na osnovu ugovora o kupoprodaji stana overenog pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 71811/2013.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, nakon što je u dokaznom postupku saslušao parnične stranke i svedoka DD, tužbeni zahtev tužilje odbio u celini pošto nije poklonio veru njenom iskazu nalazeći da je isti neubedljiv, nelogičan i sračunat na uspeh u sporu, a protivan izvedenim dokazima, dok je prihvatio iskaz zakonskog zastupnika tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd i svedoka DD, čiji iskazi su ocenjeni kao jasni, iskreni i dati na osnovu neposrednih saznanja, a u skladu sa ostalim izvedenim dokazima. Po nalaženju prvostepenog suda, tužilja nije dokazala da je stekla pravo svojine na predmetnom stanu jer je ugovor o kupoprodaji zaključila sa firmom „J&M Gradnja“, koja je bila izvođač radova i koja nije mogla da slobodno raspolaže tim stanom pošto je bilo dogovoreno da ta firma završi kompletnu zgradu, a ako bi pre toga raspolagala nekim stanom, bila joj je potrebna saglasnost, odnosno potvrda naručioca radova tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd, koja u konkretnom slučaju nije postojala. Vlasnik firme „J&M Gradnja“ je tražio saglasnost samo za dva stana i to za stan broj .. i za stan broj .., jedan površine 62 m2, a drugi 43 m2, dok za predmetni stan saglasnost nije tražena. U odnosu na ugovore o kupoprodaji zaključivane između tuženih, prvostepeni sud je našao da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan pošto je tuženi BB predmetni stan kupio od vlasnika, tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd, koji je imalac dozvole za gradnju zgrade u kojoj je predmetni stan, a zbog toga i ugovor o kupoprodaji koji je zaključen između BB kao prodavca i VV kao kupca od 18.04.2013. godine, takođe proizvodi pravno dejstvo jer je prodavac stekao pravo na predmetnom stanu po ugovoru zaključenim sa prethodnim vlasnikom.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave na kojoj je pročitao pisane dokaze i zapisnike o saslušanju parničnih stranaka i svedoka, ukinuo prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužilje usvojio, jer je iz dopisa koji je upućen od strane punomoćnika tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd izvođaču radova „J&M Gradnja“ zaključio da je izvođač izveo 30% ugovorenih radova i time od ukupno ugovorene površine stanova od 625,05 m2 opravdao 195,60 m2 pa je, po mišljenju drugostepenog suda, izvođač radova mogao da raspolaže stambenom površinom od 195,60 m2 jer je ta površina, prema odredbama ugovora o građenju, kompenzovana sa vrednošću sredstava koje je izvođač uložio u gradnju. Ugovori o kupoprodaji tog istog stana, zaključeni između tuženih, po mišljenju drugostepenog suda su ništavi, pošto je „nesporno utvrđeno da se tužilja nalazi u predmetnom stanu još od 2009. godine i da je izvršila određena ulaganja“, pa je njen pravni položaj drugostepeni sud cenio u skladu sa odredbom člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da tužilja ima jači pravni osnov za sticanje prava svojine na spornom stanu.

Međutim, iskaz tužilje koja se, između ostalog, izjasnila da je u posedu predmetnog stana od 2009. godine tako što se u stan uselila i izvela određene radove, osporio je tuženi VV ukazujući da je protiv tužilje podneo tužbu zbog smetanja poseda jer je on, a ne tužilja, bio u posedu predmetnog stana, a prvostepeni sud, pri odlučivanju svojom presudom, nije prihvatio iskaz tužilje našavši da je isti neubedljiv, nelogičan, sračunat na uspeh u sporu i protivan izvedenim dokazima, dok je prihvatio iskaz zakonskog zastupnika tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. i svedoka DD koji su se izjasnili da je pribavljanje saglasnosti za prodaju predmetnih stanova bilo potrebno za sve stanove, pa i predmetni stan, jer bi u protivnom, izvođač radova mogao da proda sve stanove bez znanja investitora. Suprotno tome, drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao na iskazu tužilje o tome da je ona u državini predmetnog stana.

Prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarače, ali kupac koji nije znao ili nije mogao znati da je stvar tuđa, može, ako se usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete, jer je tako propisano odredbom člana 460. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, prodaja tuđe stvari nije razlog ništavosti ugovora. Odnos naručioca i izvođača radova po Ugovoru o građenju od 10.12.2007. godine nije od uticaja na zakonitost pravnog posla (ugovor o kupoprodaji od 23.03.2008.godine) kao osnova za isticanje svojinsko pravnog zahteva tužilje. Kod višestruke prodaje stana, što je ovde slučaj, o jačem pravu se odlučuje primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koja propisuje da kad se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi.

U konkretnom slučaju, tužilja i tuženi BB imaju pravne osnove iste jačine, jer su predmetni stan stekli teretno (ugovorima o kupoprodaji), pa je za odlučivanje po paulijanskoj tužbi (po osnovu jačeg prava na posed), bitna činjenica kod koga se stvar nalazi, u smislu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Prvostepeni sud nije poklonio veru iskazu tužilje koja je, između ostalog, tvrdila da je u posedu predmetnog stana od 2009. godine, pa je nejasan zaključak drugostepenog suda da je ta činjenica nesporno utvrđena. Drugostepeni sud nije imao mogućnost da, bez neposrednog saslušanja parničnih stranaka i eventualno svedoka, svoju odluku zasnuje na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom. Naime, pri opredeljenju da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, drugostepeni sud je dužan da postupi na način propisan odredbom člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno da na raspravu pozove stranke i njihove punomoćnike, kao i one svedoke za koje odluči da ih sasluša. Ako nalazi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze stranaka i svedoka na čijim iskazima je zasnovao utvrđenje o kakvoj bitnoj činjenici, drugostepeni sud je dužan da izvede dokaz neposrednim saslušanjem stranaka, odnosno svedoka, kako bi imao mogućnost da formira i u ocenom dokaza obrazloži sopstveno uverenje, na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Pošto je drugostepeni sud drugačije cenio iskaze stranaka i svedoka koje nije neposredno saslušao, takvim postupanjem je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka jer je nepravilna primena odredbe člana 383. stav 3. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku bila od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, imajući u vidu da se iskazi parničnih stranaka razlikuju o bitnoj činjenici, a to je činjenica državine odnosno kod koga se stvar (predmetni stan) nalazi.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud otkloni bitnu povredu na koju mu je ukazano ovim rešenjem, tako što će, ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili da su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, i zakaže raspravu radi odlučivanja o žalbi tužilje, u skladu sa ovlašćenjem iz člana 383. stav 3. i člana 384. Zakona o parničnom postupku, ponovnim izvođenjem dokaza i saslušanjem parničnih stranaka i svedoka da utvrdi ko je u savesnoj državini predmetnog stana, jer od utvrđenja te činjenice zavisi odluka o jačem pravu, a stim u vezi i odluka o svojinsko pravnom zahtevu tužilje.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prethodnom ocenom revizije tuženog ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je neblagovremeno podneta, imajući u vidu da je punomoćniku tog tuženog pobijana presuda drugostepenog suda Gž 4875/19 od 19.01.2021. godine dostavljena 18.02.2021. godine, što sledi iz povratnice združene predmetu, a da je tuženi ''Projekt immobile'' d.o.o. reviziju izjavio preporučenom pošiljkom predatoj pošti 23.03.2021. godine.

Odredbom člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

Poslednji dan roka u kom je tuženi ''Projekt immobile'' d.o.o. Beograd, imao mogućnost da blagovremeno izjavi reviziju bio je 22.03.2021. godine (ponedeljak), pa je revizija tog tuženog od 23.03.2021. godine, neblagovremena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić