Istom presudom, na osnovu člana 89a KZ prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenom decom AA, BB, VV i GG, u trajanju od tri godine.

Na osnovu člana 7. stav 1. Zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, prema okrivljenom je izrečena mera obaveznog javljanja nadležnom organu policije i uprave za izvršenje krivičnih sankicija, zabrane posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, obaveznog posećivanja profesionalnih savetovališta i ustanova, obaveznog obaveštavanja o promeni prebivališta, boravišta ili radnog mesta i obaveznog obaveštavanja o putovanju u inostranstvo.

Na osnovu člana 264. stav 1. ZKP okrivljeni je obavezan da naknadi sve troškove krivičnog postupka, kao i da plati sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Istovremeno, okrivljeni je obavezan da zakonskim zastupnicima maloletnih oštećenih naknadi troškove angažovanja i zastupanja od strane punomoćnika, o čemu će biti doneto posebno rešenje, shodno članu 262. stav 2. ZKP.

Okrivljeni je obavezan i da sudu naknadi i troškove sprovođenja iz pritvorske jedinice KPZ SO, o čijoj će se visini odlučiti posebnim rešenjem, shodno članu 262. stav 2. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.852/21 od 24.11.2021. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog Nebojše Balabanovića presuda Osnovnog suda u Vrbasu K br.89/21 od 23.06.2021. godine preinačena je u pogledu uračunavanja vremena provedenog u pritvoru, tako što je okrivljenom Nebojši Balabanoviću u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina uračunato vreme provedeno u pritvoru od 09.09.2019. godine do upućivanja okrivljenog u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, dok su u preostalom delu ista žalba, kao i žalbe Osnovnog javnog tužioca u Vrbasu i okrivljenog odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Nebojše Balabanovića– advokat Predrag Vasović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) – 3) ZKP te zbog povrede zakona iz člana 441. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, te na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u konkretnom slučaju povređen identitet između optužbe i presude jer je prvostepeni sud prekoračio optužbu na štetu okrivljenog, tako što je u izreci presude izostavio navode optužnog akta javnog tužioca koji su okrivljenom stavljeni na teret, i „eliminisao opis psa rase bokser“, te „izostavio deo koji se odnosi na boju automobila“, a koje činjenice prema stavu branioca idu u korist okrivljenog.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prema stanju u spisima, pobijane pravnosnažne presude odnose se na isto lice – na okrivljenog Nebojšu Balabanovića, i na ista krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret – na tri krivična dela navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama iz člana 185a stav 1. KZ i jedno krivično delo navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama iz člana 185a stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kojih je i oglašen krivim, pri čemu je dispozitiv optužnog akta gotovo identičan izreci prvostepene presude.

Naime, i u optužnici, pod tačkom 1, i u izreci prvostepene presude pod tačkom 1, navedeno je da je kritičnom prilikom okrivljeni upravljao putničkim vozilom NN marke, u kom se na zadnjem sedištu nalazio pas rase bokser braon boje, dok je pod tačkama 2 i 3 navedeo da je upravljao vozilom marke „...“ ... boje i da se na zadnjem sedištu nalazio pas rase bokser braon boje, kako je to navedeno i u optužnom aktu. Jedino što nije navedeno u izreci presude, a navedeno je u optužnom aktu, je da je pas imao manju belu fleku na njušci i bele šare na grudima, a koja izmena po oceni ovoga suda nije od značaja, niti je njom povređen identitet optužbe i presude, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, obzirom da je činjenični opis u izreci pravnosnažne presude ostao u granicama činjeničnog opisa iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja predmetnih krivičnih dela.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbio kao neosnovan, nalazeći da pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Neosnovano se istim zahtevom ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ističe da su pobijane presude zasnovane na dokazima na kojim se ne mogu zasnivati – na zapisnicima o prepoznavanju MUP-a RS – PS Vrbas od 09.09.2019. godine i od 18.09.2019. godine.

Prema navodima zahteva, navedeni zapisnici su nezakoniti jer maloletne svedokinje nisu opisale okrivljenog kao navodnog izvršioca na način kako to predviđa ZKP, te imajući u vidu da opisu izvršioca nije prisustvovao branilac i da osobe koje su se nalazile u liniji za prepoznavanje sa okrivljenim nisu imale osnovne osobine slične onim osobinama koje su opisane. U zahtevu se ističe i da su maloletne svedokinje pre prepoznavanja videle okrivljenog u hodniku policijske stanice Vrbas i da su razmenjivale njegove fotografije pre prepoznavanja, dok prilikom prepoznavanja od strane maloletne BB nisu bili prisutni njeni roditelji, kao zakonski zastupnici, a što je suprotno odredbama člana 90. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud izložene navode zahteva nije mogao prihvatiti kao osnovane. Naime, isti navodi, sadržani u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je postupao po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa kako je drugostepeni sud ocenio ove žalbene navode neosnovanim i za prihvatanje kao pravilnog stanovišta prvostepenog suda (strana 27 poslednji stav, strana 28 stav prvi, drugi i treći, strana 29, stav prvi, drugi, treći i četvrti i strana 30, prvi stav prvostepene presude), na strani 4, četvrti stav obrazloženja svoje odluke, izneo jasne i dovoljne razloge koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge i upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Stoga je podneti zahtev i u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odbijen kao neosnovan.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da se u radnjama okrivljenog nisu ostvarili svi subjektivni i objektivni elementi bića krivičnog dela iz člana 185a KZ, već eventualno elementi prekršaja protiv javnog reda i mira, obzirom da egzibicionizam ne predstavlja nedozvoljenu polnu radnju jer je usmerena ka telu učinioca, a ne ka telu žrtve, što je uslov za postojanje nedozvoljenih polnih radnji.

Ni ove navode zahteva Vrhovni kasacioni sud nije mogao prihvatiti kao osnovane, obzirom da su isti navodi bili predmet razmatranja drugostepenog suda, odnosno Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je ove navode ocenio neosnovanim i za prihvatanje kao pravilnog pravnog stanovišta prvostepenog suda (strana 32 stav drugi, treći i četvrti, strana 33, stav prvi i drugi i strana 34 stav prvi prvostepene presude), na strani 5 stav treći svoje odluke, izneo jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, te shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

I po oceni ovoga suda, navođenje deteta na prisustvo polnim radnjama podrazumeva kako navođenje na prisustvo nedozvoljenim polnim radnjama, tako i polnim radnjama koje predstavljaju dozvoljene seksualne aktivnosti, kao što je to propisano i Konvencijom Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, a kojom je propisano (član 22. Konvencije) da će svaka strana potpisnica, pored ostalog, preduzeti sve mere kako bi kriminalizovala namerno navođenje, u seksualne svrhe, deteta koje još nije u odgovarajućem uzrastu (u smislu člana 18. stav 2. Konvencije) da bude svedok seksualnih aktivnosti, čak i ukoliko ono samo ne mora da učestvuje u tome.

Iz navedenih razloga, radnje okrivljenog po oceni ovoga suda predstavljaju radnje krivičnog dela iz člana 185a KZ. Stoga je podneti zahtev i u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP odbijen kao neosnovan.

U ostalom delu, isti zahtev je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe povredu zakona iz člana 441. ZKP, ne navodeći stav, a s tim u vezi navodi da su odluke o krivičnoj sankciji, o izricanju mera iz člana 7. stav 1. Zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima i o obavezivanju okrivljenog da nadoknadi troškove punomoćnicima oštećenih, nezakonite. Pri tome, u vezi sa merom iz člana 7. stav 1. Zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, branilac ističe da je nejasna i neizvršiva, te dakle, u vezi sa ovom merom ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, koja povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kog je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca, te zahtev u ovom delu odbačen kao neodozvoljen.

U delu u kojem branilac ističe da su odluka o krivičnoj sankciji i odluka o obavezivanju okrivljenog da nadoknadi troškove punomoćnicima oštećenih nezakonite, kao i u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zahtev nema zakonom propisan sadržaj. Ovo stoga što branilac ne navodi na koji način je sud konkretno učinio navedene povrede zakona, već ih je samo formalno naveo, pa kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, shodno odredbi člana 489. stav 1. ZKP, to po oceni ovoga suda zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koji propisuje da se u zahtevu mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 485. stav 4. i člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                   Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić