Истом пресудом, на основу члана 89а КЗ према окривљеном је изречена мера безбедности забране приближавања и комуникације са оштећеном децом АА, ББ, ВВ и ГГ, у трајању од три године.

На основу члана 7. став 1. Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, према окривљеном је изречена мера обавезног јављања надлежном органу полиције и управе за извршење кривичних санкиција, забране посећивања места на којима се окупљају малолетна лица, обавезног посећивања професионалних саветовалишта и установа, обавезног обавештавања о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезног обавештавања о путовању у иностранство.

На основу члана 264. став 1. ЗКП окривљени је обавезан да накнади све трошкове кривичног поступка, као и да плати судски паушал у износу од 20.000,00 динара, у року од три месеца од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. Истовремено, окривљени је обавезан да законским заступницима малолетних оштећених накнади трошкове ангажовања и заступања од стране пуномоћника, о чему ће бити донето посебно решење, сходно члану 262. став 2. ЗКП.

Окривљени је обавезан и да суду накнади и трошкове спровођења из притворске јединице КПЗ СО, о чијој ће се висини одлучити посебним решењем, сходно члану 262. став 2. ЗКП.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 бр.852/21 од 24.11.2021. године, делимичним усвајањем жалбе браниоца окривљеног Небојше Балабановића пресуда Основног суда у Врбасу К бр.89/21 од 23.06.2021. године преиначена је у погледу урачунавања времена проведеног у притвору, тако што је окривљеном Небојши Балабановићу у изречену јединствену казну затвора у трајању од пет година урачунато време проведено у притвору од 09.09.2019. године до упућивања окривљеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, док су у преосталом делу иста жалба, као и жалбе Основног јавног тужиоца у Врбасу и окривљеног одбијене као неосноване, а првостепена пресуда у непреиначеном делу потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Небојше Балабановића– адвокат Предраг Васовић, због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП и из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) – 3) ЗКП те због повреде закона из члана 441. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд укине побијане пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, и након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован у односу на битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) и став 2. тачка 1) ЗКП, те на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, док је у осталом делу недозвољен, односно нема законом прописан садржај.

Указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП, бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче да је у конкретном случају повређен идентитет између оптужбе и пресуде јер је првостепени суд прекорачио оптужбу на штету окривљеног, тако што је у изреци пресуде изоставио наводе оптужног акта јавног тужиоца који су окривљеном стављени на терет, и „елиминисао опис пса расе боксер“, те „изоставио део који се односи на боју аутомобила“, а које чињенице према ставу браниоца иду у корист окривљеног.

Изложене наводе захтева за заштиту законитости Врховни касациони суд оценио је неоснованим, из следећих разлога:

Одредбом члана 420. став 1. ЗКП прописано је да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници. Дакле, из цитиране законске одредбе произилази да између оптужбе и пресуде мора постојати идентитет и подударност у погледу субјективне и објективне истоветности дела.

Према стању у списима, побијане правноснажне пресуде односе се на исто лице – на окривљеног Небојшу Балабановића, и на иста кривична дела која су му оптужницом стављена на терет – на три кривична дела навођење детета на присуствовање полним радњама из члана 185а став 1. КЗ и једно кривично дело навођење детета на присуствовање полним радњама из члана 185а став 2. у вези става 1. КЗ, због којих је и оглашен кривим, при чему је диспозитив оптужног акта готово идентичан изреци првостепене пресуде.

Наиме, и у оптужници, под тачком 1, и у изреци првостепене пресуде под тачком 1, наведено је да је критичном приликом окривљени управљао путничким возилом НН марке, у ком се на задњем седишту налазио пас расе боксер браон боје, док је под тачкама 2 и 3 наведео да је управљао возилом марке „...“ ... боје и да се на задњем седишту налазио пас расе боксер браон боје, како је то наведено и у оптужном акту. Једино што није наведено у изреци пресуде, а наведено је у оптужном акту, је да је пас имао мању белу флеку на њушци и беле шаре на грудима, а која измена по оцени овога суда није од значаја, нити је њом повређен идентитет оптужбе и пресуде, како се то неосновано истиче у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног, обзиром да је чињенични опис у изреци правноснажне пресуде остао у границама чињеничног описа из оптужбе, односно у границама оних чињеница и околности на којима се оптужба заснива, а из којих произилазе законска обележја предметних кривичних дела.

Стога је Врховни касациони суд захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у овом делу одбио као неоснован, налазећи да побијаном правноснажном пресудом није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП.

Неосновано се истим захтевом указује и на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП и с тим у вези истиче да су побијане пресуде засноване на доказима на којим се не могу заснивати – на записницима о препознавању МУП-а РС – ПС Врбас од 09.09.2019. године и од 18.09.2019. године.

Према наводима захтева, наведени записници су незаконити јер малолетне сведокиње нису описале окривљеног као наводног извршиоца на начин како то предвиђа ЗКП, те имајући у виду да опису извршиоца није присуствовао бранилац и да особе које су се налазиле у линији за препознавање са окривљеним нису имале основне особине сличне оним особинама које су описане. У захтеву се истиче и да су малолетне сведокиње пре препознавања виделе окривљеног у ходнику полицијске станице Врбас и да су размењивале његове фотографије пре препознавања, док приликом препознавања од стране малолетне ББ нису били присутни њени родитељи, као законски заступници, а што је супротно одредбама члана 90. ЗКП.

Врховни касациони суд изложене наводе захтева није могао прихватити као основане. Наиме, исти наводи, садржани у захтеву за заштиту законитости, којима се указује на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, били су предмет разматрања Апелационог суда у Новом Саду који је поступао по жалби браниоца окривљеног изјављеној против првостепене пресуде, па како је другостепени суд оценио ове жалбене наводе неоснованим и за прихватање као правилног становишта првостепеног суда (страна 27 последњи став, страна 28 став први, други и трећи, страна 29, став први, други, трећи и четврти и страна 30, први став првостепене пресуде), на страни 4, четврти став образложења своје одлуке, изнео јасне и довољне разлоге које Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, то на ове разлоге и упућује, сходно одредби члана 491. став 2. ЗКП.

Стога је поднети захтев и у делу у којем се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, одбијен као неоснован.

По оцени овога суда, неосновани су и наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног којима се указује да су нижестепене пресуде донете уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП.

С тим у вези, у захтеву се наводи да се у радњама окривљеног нису остварили сви субјективни и објективни елементи бића кривичног дела из члана 185а КЗ, већ евентуално елементи прекршаја против јавног реда и мира, обзиром да егзибиционизам не представља недозвољену полну радњу јер је усмерена ка телу учиниоца, а не ка телу жртве, што је услов за постојање недозвољених полних радњи.

Ни ове наводе захтева Врховни касациони суд није могао прихватити као основане, обзиром да су исти наводи били предмет разматрања другостепеног суда, односно Апелационог суда у Новом Саду, који је ове наводе оценио неоснованим и за прихватање као правилног правног становишта првостепеног суда (страна 32 став други, трећи и четврти, страна 33, став први и други и страна 34 став први првостепене пресуде), на страни 5 став трећи своје одлуке, изнео јасне и довољне разлоге, које овај суд у свему прихвата као правилне, те сходно одредби члана 491. став 2. ЗКП на ове разлоге и упућује.

И по оцени овога суда, навођење детета на присуство полним радњама подразумева како навођење на присуство недозвољеним полним радњама, тако и полним радњама које представљају дозвољене сексуалне активности, као што је то прописано и Конвенцијом Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, а којом је прописано (члан 22. Конвенције) да ће свака страна потписница, поред осталог, предузети све мере како би криминализовала намерно навођење, у сексуалне сврхе, детета које још није у одговарајућем узрасту (у смислу члана 18. став 2. Конвенције) да буде сведок сексуалних активности, чак и уколико оно само не мора да учествује у томе.

Из наведених разлога, радње окривљеног по оцени овога суда представљају радње кривичног дела из члана 185а КЗ. Стога је поднети захтев и у делу у којем се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП одбијен као неоснован.

У осталом делу, исти захтев је одбачен.

Наиме, бранилац окривљеног у осталом делу захтева истиче повреду закона из члана 441. ЗКП, не наводећи став, а с тим у вези наводи да су одлуке о кривичној санкцији, о изрицању мера из члана 7. став 1. Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и о обавезивању окривљеног да надокнади трошкове пуномоћницима оштећених, незаконите. При томе, у вези са мером из члана 7. став 1. Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, бранилац истиче да је нејасна и неизвршива, те дакле, у вези са овом мером указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, која повреда не представља законски разлог због ког је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљенима преко бранилаца, те захтев у овом делу одбачен као неодозвољен.

У делу у којем бранилац истиче да су одлука о кривичној санкцији и одлука о обавезивању окривљеног да надокнади трошкове пуномоћницима оштећених незаконите, као и у делу у којем се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, захтев нема законом прописан садржај. Ово стога што бранилац не наводи на који начин је суд конкретно учинио наведене повреде закона, већ их је само формално навео, па како Врховни касациони суд правноснажну одлуку или поступак који је претходио њеном доношењу испитује у оквиру разлога (члан 485. став 1. ЗКП), дела и правца побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости, сходно одредби члана 489. став 1. ЗКП, то по оцени овога суда захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у овом делу нема законом прописан садржај у смислу члана 484. ЗКП, који прописује да се у захтеву мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП, у делу у којем је захтев одбијен као неоснован, те на основу члана 487. став 1. тачка 2) и 3) ЗКП у вези члана 485. став 4. и члана 484. ЗКП у делу у којем је захтев одбачен, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                        Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                                   Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић