Rev 190/2022 3.19.1.25.1.4

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 190/2022
31.03.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Branka Stanića i Tatajne Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Puzović Ivana, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Banka Srbije“ AD Beograd, koju zastupa punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 8045/20 od 19.05.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 31.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

I DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

II PREINAČUJU SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12154/19 od 11.09.2019. godine i presuda Višeg suda u Beogradu Gž 8045/20 od 19.05.2021. godine i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništava odredba člana 9. stav 9.1 tačka (i) Ugovora o gotovinskom kreditu od 05.05.2015. godine, zaključenog između tužilje kao korisnika kredita i tužene, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 3,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“, kao neosnovan.

ODBIJA SE tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji isplati iznos od 14.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.06.2015. godine do isplate.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara dinara, u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2154/19 od 03.12.2019. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je utvrđeno da je ništava odredba člana 9. stav 9.1 tačka (i) Ugovora o gotovinskom kreditu od 05.05.2015. godine, zaključenog između tužilje kao korisnika kredita i tužene, a koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 3,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“. U stavu drugom obavezana je tužena da tužilji isplati iznos od 14.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2015. godine do isplate. U stavu trećem obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2154/19 od 03.12.2019. godine odbačena je žalba tužene, izjavljena protiv presude tog suda P1 2154/19 od 11.09.2019. godine kao neblagovremena.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 8045/20 od 19.05.2021. godine ukinuto je pomenuto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu, odbijena je kao neosnovana žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u stavu 2. i 3. izreke, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP jer je pobijana drugostepena presuda u suprotnosti sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine, kao i sa dopunom tog stava od 16.09.2021. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud dozvolio je odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama navoda revizije, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 05.05.2015. godine zaključile Ugovor o gotovinskom kreditu. Članom 9. stav 9.1. Ugovora predviđena je obaveza tužilje kao korisnika kredita da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 3,50% od iznosa odobrenog kredita. Tužilja je po osnovu navedene odredbe platila banci naknadu u iznosu od 14.700,00 dinara. Tužilji je uručena ponuda za zaključenje ugovora dana 05.05.2015. godine. U ponudi je navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uključujući i naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 14.700,00 dinara. Tužilji su uručeni i Obavezni elementi ugovora, u kojima je takođe navedena naknada za obradu kreditnog zahteva u pomenutom iznosu. Među parničnim strankama je bilo nesporno da je predmetna naknada za obradu kreditnog zahteva ušla u obračun efektivne kamatne stope.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da je sporna ugovorna odredba člana 9. stav 9.1 Ugovora ništava i da je tako određena naknada proizvoljna i nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita. Banka nije opredelila strukturu naplaćene naknade pa je ugovorna odredba kojom je predviđeno plaćanje te naknade ništava i banka je u obavezi da vrati tako naplaćeni iznos.

Drugostepeni sud nalazi da je ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, bez specifikacije troškova i njihove visine, protivno načelu savesnosti i poštenja, kao i da banka ima pravo samo na stvarne troškove.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda, iz stanja u spisima predmeta proizlazi da banka jeste upoznala tužilju sa vrstom i visinom svih troškova koji padaju na njen teret, uključujući i navedenu naknadu za obradu kreditnog zahteva. Banka nesporno ima pravo da od klijenta naplati naknadu za obradu kreditnog zahteva. Pravo banke na naplatu te naknade ustanovljeno je Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“, br.65/2011). Ono što je potrebno da bi ta naknada od klijenta bila naplaćena na pravno valjan način jeste da je klijent bio na propisan način upoznat sa postojanjem te obaveze i visinom iste i da je ta obaveza bila iskazana u obračunu efektivne kamatne stope. U konkretnom slučaju tužilji je uručena ponuda u kojoj je navedena predmetna naknada na ime troška obrade kreditnog zahteva i njena visina. Iz navedenog sledi da je tužilja bila blagovremeno i na pouzdan i propisan način upoznata sa obavezom plaćanja predmetne naknade. Banka nije imala obavezu da tužilji predoči strukturu naplaćene naknade pa navedeno ne utiče na pravnu valjanost ove ugovorne odredbe. O navedenom se Vrhovni kasacioni sud izjasnio u dopuni stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 16.09.2021. godine.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Kako je prema preinačenoj presudi tužena u celosti uspela u sporu, Vrhovni kasacioni sud odlučio je o troškovima postupka primenom odredbi člana 153, 154, 163. u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP, tako što je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka i obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji jer za naknadu tih troškova nije postavila opredeljen zahtev u smislu odredbe čl. 163 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, u vezi odredbe čl. 165 st. 2 ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić