Решењем Првог основног суда у Београду П1 2154/19 од 03.12.2019. године одбачена је жалба тужене, изјављена против пресуде тог суда П1 2154/19 од 11.09.2019. године као неблаговремена.

Пресудом Вишег суда у Београду Гж 8045/20 од 19.05.2021. године укинуто је поменуто решење Првог основног суда у Београду, одбијена је као неоснована жалба тужене, потврђена првостепена пресуда Првог основног суда у Београду и одбијен захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне другостепене пресуде, у ставу 2. и 3. изреке, тужена је благовремено изјавила ревизију, по основу одредбе члана 404. ЗПП, због погрешне примене материјалног права, ради уједначавања судске праксе.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, Врховни касациони суд налази да су испуњени услови предвиђени одредбом члана 404. став 1. ЗПП јер је побијана другостепена пресуда у супротности са правним ставом Врховног касационог суда о дозвољености уговарања трошкова кредита од 22.05.2018. године, као и са допуном тог става од 16.09.2021. године.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд дозволио је одлучивање о посебној ревизији тужене, као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући побијану другостепену пресуду у границама навода ревизије, у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужене основана.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су дана 05.05.2015. године закључиле Уговор о готовинском кредиту. Чланом 9. став 9.1. Уговора предвиђена је обавеза тужиље као корисника кредита да плати банци фиксну једнократну накнаду за обраду кредитног захтева од 3,50% од износа одобреног кредита. Тужиља је по основу наведене одредбе платила банци накнаду у износу од 14.700,00 динара. Тужиљи је уручена понуда за закључење уговора дана 05.05.2015. године. У понуди је наведена врста и висина свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита, укључујући и накнаду за обраду кредитног захтева у износу од 14.700,00 динара. Тужиљи су уручени и Обавезни елементи уговора, у којима је такође наведена накнада за обраду кредитног захтева у поменутом износу. Међу парничним странкама је било неспорно да је предметна накнада за обраду кредитног захтева ушла у обрачун ефективне каматне стопе.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је утврдио да је спорна уговорна одредба члана 9. став 9.1 Уговора ништава и да је тако одређена накнада произвољна и није прецизирано који су то стварни трошкови кредита. Банка није определила структуру наплаћене накнаде па је уговорна одредба којом је предвиђено плаћање те накнаде ништава и банка је у обавези да врати тако наплаћени износ.

Другостепени суд налази да је уговарање обавезе плаћања трошкова банке, без спецификације трошкова и њихове висине, противно начелу савесности и поштења, као и да банка има право само на стварне трошкове.

Врховни касациони суд је становишта да су нижестепени судови на утврђено чињенично стање погрешно применили материјално право.

Супротно становишту другостепеног суда, из стања у списима предмета произлази да банка јесте упознала тужиљу са врстом и висином свих трошкова који падају на њен терет, укључујући и наведену накнаду за обраду кредитног захтева. Банка неспорно има право да од клијента наплати накнаду за обраду кредитног захтева. Право банке на наплату те накнаде установљено је Одлуком о условима и начину обрачуна ефективне каматне стопе и изгледу и садржини образаца који се уручују кориснику („Сл. гласник РС“, бр.65/2011). Оно што је потребно да би та накнада од клијента била наплаћена на правно ваљан начин јесте да је клијент био на прописан начин упознат са постојањем те обавезе и висином исте и да је та обавеза била исказана у обрачуну ефективне каматне стопе. У конкретном случају тужиљи је уручена понуда у којој је наведена предметна накнада на име трошка обраде кредитног захтева и њена висина. Из наведеног следи да је тужиља била благовремено и на поуздан и прописан начин упозната са обавезом плаћања предметне накнаде. Банка није имала обавезу да тужиљи предочи структуру наплаћене накнаде па наведено не утиче на правну ваљаност ове уговорне одредбе. О наведеном се Врховни касациони суд изјаснио у допуни става о дозвољености уговарања трошкова кредита од 16.09.2021. године.

У складу са изнетим, Врховни касациони суд преиначио је првостепену и другостепену пресуду због погрешне примене материјалног права и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

Како је према преиначеној пресуди тужена у целости успела у спору, Врховни касациони суд одлучио је о трошковима поступка применом одредби члана 153, 154, 163. у вези одредбе члана 165. став 2. ЗПП, тако што је одбио захтев тужиље за накнаду трошкова поступка и обавезао тужиљу да туженој накнади трошкове ревизијског поступка за састав ревизије у износу од 18.000,00 динара. Туженој нису признати трошкови судских такси на ревизију и одлуку по ревизији јер за накнаду тих трошкова није поставила опредељен захтев у смислу одредбе чл. 163 ст. 2 Закона о парничном поступку.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП, у вези одредбе чл. 165 ст. 2 ЗПП.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић