.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2066/2021
15.06.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz sela ..., Opština Bujanovac, čiji je punomoćnik Igor Anđelković advokat iz ..., protiv tužene „Specijalne bolnice za rehabilitaciju Bujanovac“, Bujanovačka Banja, čiji je punomoćnik Mile Ristić advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2507/14 od 05.12.2014. godine, na sednici održanoj dana 15.06.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2507/14 od 05.12.2014. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2507/14 od 05.12.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2507/14 od 05.12.2014. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 1058/13 od 08.04.2014. godine kojom je obavezana tužena da isplati tužilji pojedinačne novčane iznose na ime neisplaćenog dodatka na zaradu za period od 30.10.2010. do 30.10.2013. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog iznosa do isplate (stav prvi izreke) i naknadi joj troškove parničnog postupka u iznosu od 82.102,00 dinara (stav drugi izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 404. ZPP (posebna revizija), zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena se u reviziji poziva na različitu sudsku praksu u postupanju u predmetima u kojima zaposleni u zdravstvenim ustanovama na teritoriji Opština Bujanovac, Preševo i Medveđa traže naknadu štete zbog manje isplaćene plate, koja im pripada na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije broj 121-14 i 320/2001-2 od 18.12.2001. godine. U reviziji se navodi da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi Gž1 930/10 od 26.05.2010. godine zauzeo stav da tužilačka strana ima pravo da zahteva razliku uvećane zarade pred sudom samo ako je ona utvrđena posebnim pojedinačnim aktom tužene – a nije isplaćena tužiocu, te da se navedeni zaključak Vlade Srbije ne primenjuje neposredno. Međutim, tužena nije priložila odluku Apelacionog suda u Kragujevcu na koju se poziva u reviziji. Stranka koja podnosi posebnu reviziju zbog ujednačavanja sudske prakse dužna je da uz reviziju dostavi sudsku odluku na osnovu koje Vrhovni sud utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije. Kako se o različito postupanje sudova ne dokazuje revizijskim navodima, već različitim sudskim odlukama, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse. U konkretnom slučaju imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana niti potreba za novim tumačenjem prava.
Prilikom odlučivanja o dozvoljenosti izjavljene revizije Vrhovni sud je imao u vidu da je, nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog spora, Ustavni sud doneo odluku IUo 7/2014 od 26.09.2016. godine kojom je utvrđeno da Zaključak Vlade Republike Srbije broj 121-14 i 320/2001-2 od 18.12.2001. godine, koji je bio osnov za donošenje pobijane presude nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, ali je ocenio da navedena okolnost nije od uticaja na drugačiju odluku suda. Ovo iz razloga jer odluke Ustavnog suda deluju za ubuduće (član 168. stav 3. Ustava) i ne mogu se primeniti na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako su ti odnosi do tog dana pravnosnažno rešeni. Pomenuti Zaključak Vlade Republike Srbije od 18.12.2001. godine prestao je da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda IUo 7/2014 od 26.09.2016. godine u “Službenom Glasniku Republike Srbije“, shodno članu 58. stav Zakona o Ustavnom sudu, s tim da odluke koje su donete na osnovu tog Zaključka i postale pravnosnažne pre obajvljivanja odluke Ustavnog suda, što je i ovde slučaj, ostaju na snazi. Međutim, za slučaj da bude započeto ili da je u toku izvršenje osporene presude, njeno izvršenje neće biti dozvoljeno niti sprovedeno, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se, saglasno članu 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.
Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužene nije dozvoljena.
Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicima o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena samo pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje. Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan podnošenja tužbe.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tužene nedozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
