Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 2066/2021
15.06.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Драгане Бољевић, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА из села ..., Општина Бујановац, чији је пуномоћник Игор Анђелковић адвокат из ..., против тужене „Специјалне болнице за рехабилитацију Бујановац“, Бујановачка Бања, чији је пуномоћник Миле Ристић адвокат из ..., ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2507/14 од 05.12.2014. године, на седници одржаној дана 15.06.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2507/14 од 05.12.2014. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2507/14 од 05.12.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2507/14 од 05.12.2014. године одбијена је жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Бујановцу П1 1058/13 од 08.04.2014. године којом је обавезана тужена да исплати тужиљи појединачне новчане износе на име неисплаћеног додатка на зараду за период од 30.10.2010. до 30.10.2013. године, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког износа до исплате (став први изреке) и накнади јој трошкове парничног поступка у износу од 82.102,00 динара (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију на основу члана 404. ЗПП (посебна ревизија), због погрешне примене материјалног права.

Тужена се у ревизији позива на различиту судску праксу у поступању у предметима у којима запослени у здравственим установама на територији Општина Бујановац, Прешево и Медвеђа траже накнаду штете због мање исплаћене плате, која им припада на основу Закључка Владе Републике Србије број 121-14 и 320/2001-2 од 18.12.2001. године. У ревизији се наводи да је у идентичној чињеничној и правној ситуацији Апелациони суд у Крагујевцу у пресуди Гж1 930/10 од 26.05.2010. године заузео став да тужилачка страна има право да захтева разлику увећане зараде пред судом само ако је она утврђена посебним појединачним актом тужене – а није исплаћена тужиоцу, те да се наведени закључак Владе Србије не примењује непосредно. Међутим, тужена није приложила одлуку Апелационог суда у Крагујевцу на коју се позива у ревизији. Странка која подноси посебну ревизију због уједначавања судске праксе дужна је да уз ревизију достави судску одлуку на основу које Врховни суд утврђује да ли су испуњени услови за изузетну дозвољеност ревизије. Како се о различито поступање судова не доказује ревизијским наводима, већ различитим судским одлукама, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној ради уједначавања судске праксе. У конкретном случају имајући у виду врсту спора, садржину тражене судске заштите, као и начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана нити потреба за новим тумачењем права.