Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prema listu nepokretnosti broj ... KO ... tužilja je upisana kao nosilac prava svojine 1/1 na kat. parc. .../..., potes livade, površine 1740m², a po vrsti je zemljište u građevinskom području. Generalnim planom Grada Novog Sada („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 15/2002 i 12/2003) predmetna parcela je planirana za površinu javne namene u vidu izgradnje osnovne škole. Dana 16.12.2016. godine tužilja je podnela zahtev za izmenu dela generalnog urbanističkog plana u naselju Adice predlažući da se na potesu između ulice Marije Bursać, Veterničke, Slavka Rodića i Stevana Sinđelića a na kat. parc. .../... do .../... vrati prvobitna namena – individualne stambene izgradnje s obzirom da u proteklih 15 godina nije realizovan generalni urbanistički plan kojim je predviđena izgradnja osnovne škole i obdaništa. Parcela kp. .../... KO ... je infrastrukturno opremljena elektro, vodovodnom i PTT mrežom, a prilaz parceli je sa tucaničkog kolovoza. Trenutno predmetna parcela se može koristiti kao obradivo poljoprivredno zemljište. Planom detaljne regulacije za područje Adice, Grada Novog Sada („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 22/2019) predmetna parcela je predviđena za površinu javne namene – deo planiranog kompleksa osnovne škole, zbog čega na njoj nije dozvoljena gradnja stambenih objekata. Tržišna vrednost predmetne parcele je opredeljena na iznos od 17.400.000,00 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja 19 godina ograničena i onemogućena u vršenju svojih svojinskih ovlašćenja na predmetnoj parceli s obzirom da je na njoj zabranjena gradnja objekata jer bi kakva gradnja bila nezakonita i objekti se ne bi mogli legalizovati. Svojinska ograničenja tužilje se ogledaju u neizvesnosti tužilje jer u svakom momentu grad može da privede namenu predmetne parcele ali to još uvek nije učinio. Predmetna parcela na tržištu je nekonkurentna jer kupci nisu zainteresovani da kupe zemljište koje je namenjeno za javnu površinu. Pravo svojine na toj parceli praktično gubi svoju suštinu u određenom delu. Mešanje države u pravo tužilje na mirno uživanje imovine je suprotno članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju budući da u konkretnom slučaju nije postignuta pravična ravnoteža između opšteg interesa zaštite prava na mirno uživanje imovine jer je tužilja usled izostanka bilo kakve naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva trpela prekomeran teret (pravni stavovi Evropskog suda za ljudska prava su izraženi u odlukama Sporrongy protiv Švedske, Matos E. Silva Lda i drugi protiv Portugalije, Elia S.r. I protiv Italije). Zbog svega ovoga tužilja ne može da adekvatno raspolaže svojom imovinom zbog ograničenja koja u praksi postoje. S obzirom da tuženi duži niz godina ne privodi zemljišta nameni pa pravo svojine gubi svoju suštinu. Stoga je tužbeni zahtev tužilje osnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka nižestepenih sudova pravilna. Pravilno je zaključeno da je donošenjem Urbanističkog plana 2002. godine, a kasnije Detaljnog plana (2019. godine) odlučeno da predmetna parcela bude privedena nameni radi izgradnje škole i dečjeg obdaništa, ali s obzirom da nije izuzeta iz državine tužilje, na takav način tužilji je ograničeno njeno pravo svojine. Predmetna parcela se nalazi u zoni namenjenoj za izgradnju škole i obdaništa a plan namene je sastavni deo generalnog urbanističkog plana. Donošenje tog plana vrši se u javnom intersu, a prema Zakonu o javnoj svojini. Vršenje javnih ovlašćenja nad tom imovinom je u nadležnosti organa lokalne samouprave u ovom slučaju Grada Novog Sada, pa stoga na strani tuženog postoji pasivna legitimacija.

Zakonom o urbanističkom i regionalnom prostornom planiranju („Službeni list SRS“ broj 30/95) predviđeno je da prethodne izmene prostornog plana ne mogu se odobriti za lokacije za izgradnju građevinskih objekata na području na kome važi plan ako to nije u skladu sa Generalnim urbanističkim planom. Tužilja je 16.12.2016. godine podnela zahtev za izmenu dela generalnog urbanističkog plana vezano za područje gde se nalazi sporna parcela ali njenom zahtevu nije udovoljeno već je donet detaljan plan 2019. godine ali parcela nije faktički privedena nameni tj. nije izuzeta radi izgradnje objekta od opšteg društvenog značaja. Na ovakav način tuženi je tužilji ograničio mirno uživanje imovine, a što je suprotno članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nije postignuta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i zaštita prava na mirno uživanje imovine. Tužilja ima pravo svojine na predmetnoj parceli ali istu ne može da proda po tržišnim uslovima jer niko nije zainteresovan za kupovinu te parcele koja je predviđena da bude u režimu posebne namene. Na ovakav način tužilja trpi prekomeran teret. O tome se izjasnio i Evropski sud za zaštitu osnovnih ljudskih prava u napred naznačenim presudama. Pored stavova Evropskog suda za ljudska prava i Ustavni sud Srbije je i više odluka izrazio stav da faktička eksproprijacija nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastruktura ili drugi objekti pro bono public, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta kojim je planskim aktom određeno za dobro u opštoj upotrebi (Už 3661/2011 od 5.3.2014. godine, Už 5533/2011 od 30.7.2014. godine, Už 206/2015 od 22.6.2017. godine).

Stoga se navodi iz revizije tuženog ne mogu prihvatiti kao osnovani niti mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Članom 2. stav 1. tačka 6. Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da površina idealne namene jeste prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju javnih objekata ili javnih površina za koje se utvrđuje opšti interes, u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr).

Dalje članom 85. Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da gradsko građevinsko zemljište jeste zemljište u građevinskom području naseljenog mesta koje je kao takvo određeno plasnkim dokumentom, koji se donosi za opštinu, grad i Grad Beograd u skladu sa ovim Zakonom.

Analizom sadržine naznačenih odredbi jasno proizilazi da su pravilno postupili nižestepeni sudovi kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje za utvrđivanje prava svojine tuženog na spornoj parceli i da je tuženi u obavezi da isplati naknadu za naznačeno zemljište. Usvajanjem generalnog a kasnije detaljnog plana za tužilju je stvorena jedna određena neizvesnost iz koje nije mogla da izađe upotrebom bilo kog pravnog leka, što je nedopustivo. To je u suprotnosti sa odredbom člana 58. Ustava koji propisuje da je pravo svojine neprikosnoveno i može biti ograničeno samo u javnom interesu ali uz određene uslove koje propisije zakon. Stvaranjem neizvesnosti u pogledu mogućnosti raspolaganja imovinom – spornom parcelom, dolazi do izvesnog ograničavanja prava tužilje na mirno uživanje imovine što je suprotno članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti osnovnih prava i ljudskih sloboda. U toku postupka pravilno je veštačenjem utvrđena visina vrednosti sporne parcele.

Imajući u vidu napred izneto Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić