Против правноснажне другостепене пресуде, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду сходно одредби члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20) па је нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, према листу непокретности број ... КО ... тужиља је уписана као носилац права својине 1/1 на кат. парц. .../..., потес ливаде, површине 1740м², а по врсти је земљиште у грађевинском подручју. Генералним планом Града Новог Сада („Службени лист Града Новог Сада“ бр. 15/2002 и 12/2003) предметна парцела је планирана за површину јавне намене у виду изградње основне школе. Дана 16.12.2016. године тужиља је поднела захтев за измену дела генералног урбанистичког плана у насељу Адице предлажући да се на потесу између улице Марије Бурсаћ, Ветерничке, Славка Родића и Стевана Синђелића а на кат. парц. .../... до .../... врати првобитна намена – индивидуалне стамбене изградње с обзиром да у протеклих 15 година није реализован генерални урбанистички план којим је предвиђена изградња основне школе и обданишта. Парцела кп. .../... КО ... је инфраструктурно опремљена електро, водоводном и ПТТ мрежом, а прилаз парцели је са туцаничког коловоза. Тренутно предметна парцела се може користити као обрадиво пољопривредно земљиште. Планом детаљне регулације за подручје Адице, Града Новог Сада („Службени лист Града Новог Сада“ број 22/2019) предметна парцела је предвиђена за површину јавне намене – део планираног комплекса основне школе, због чега на њој није дозвољена градња стамбених објеката. Тржишна вредност предметне парцеле је опредељена на износ од 17.400.000,00 динара.

При овако утврђеном чињеничном стању, нижестепени судови су закључили да је тужиља 19 година ограничена и онемогућена у вршењу својих својинских овлашћења на предметној парцели с обзиром да је на њој забрањена градња објеката јер би каква градња била незаконита и објекти се не би могли легализовати. Својинска ограничења тужиље се огледају у неизвесности тужиље јер у сваком моменту град може да приведе намену предметне парцеле али то још увек није учинио. Предметна парцела на тржишту је неконкурентна јер купци нису заинтересовани да купе земљиште које је намењено за јавну површину. Право својине на тој парцели практично губи своју суштину у одређеном делу. Мешање државе у право тужиље на мирно уживање имовине је супротно члану 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију будући да у конкретном случају није постигнута правична равнотежа између општег интереса заштите права на мирно уживање имовине јер је тужиља услед изостанка било какве накнаде, несигурности свог положаја и непостојања делотворног правног средства трпела прекомеран терет (правни ставови Европског суда за људска права су изражени у одлукама Sporrongy против Шведске, Matos Е. Silva Lda и други против Португалије, Elia S.r. I против Италије). Због свега овога тужиља не може да адекватно располаже својом имовином због ограничења која у пракси постоје. С обзиром да тужени дужи низ година не приводи земљишта намени па право својине губи своју суштину. Стога је тужбени захтев тужиље основан.

Врховни касациони суд налази да је одлука нижестепених судова правилна. Правилно је закључено да је доношењем Урбанистичког плана 2002. године, а касније Детаљног плана (2019. године) одлучено да предметна парцела буде приведена намени ради изградње школе и дечјег обданишта, али с обзиром да није изузета из државине тужиље, на такав начин тужиљи је ограничено њено право својине. Предметна парцела се налази у зони намењеној за изградњу школе и обданишта а план намене је саставни део генералног урбанистичког плана. Доношење тог плана врши се у јавном интерсу, а према Закону о јавној својини. Вршење јавних овлашћења над том имовином је у надлежности органа локалне самоуправе у овом случају Града Новог Сада, па стога на страни туженог постоји пасивна легитимација.

Законом о урбанистичком и регионалном просторном планирању („Службени лист СРС“ број 30/95) предвиђено је да претходне измене просторног плана не могу се одобрити за локације за изградњу грађевинских објеката на подручју на коме важи план ако то није у складу са Генералним урбанистичким планом. Тужиља је 16.12.2016. године поднела захтев за измену дела генералног урбанистичког плана везано за подручје где се налази спорна парцела али њеном захтеву није удовољено већ је донет детаљан план 2019. године али парцела није фактички приведена намени тј. није изузета ради изградње објекта од општег друштвеног значаја. На овакав начин тужени је тужиљи ограничио мирно уживање имовине, а што је супротно члану 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. Није постигнута правична равнотежа између захтева општег интереса и заштита права на мирно уживање имовине. Тужиља има право својине на предметној парцели али исту не може да прода по тржишним условима јер нико није заинтересован за куповину те парцеле која је предвиђена да буде у режиму посебне намене. На овакав начин тужиља трпи прекомеран терет. О томе се изјаснио и Европски суд за заштиту основних људских права у напред назначеним пресудама. Поред ставова Европског суда за људска права и Уставни суд Србије је и више одлука изразио став да фактичка експропријација настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктура или други објекти pro bono public, иако не постоји решење о одузимању земљишта којим је планским актом одређено за добро у општој употреби (Уж 3661/2011 од 5.3.2014. године, Уж 5533/2011 од 30.7.2014. године, Уж 206/2015 од 22.6.2017. године).

Стога се наводи из ревизије туженог не могу прихватити као основани нити могу довести до другачије одлуке суда.

Чланом 2. став 1. тачка 6. Закона о планирању и изградњи предвиђено је да површина идеалне намене јесте простор одређен планским документом за уређење или изградњу јавних објеката или јавних површина за које се утврђује општи интерес, у складу са посебним законом (улице, тргови, паркови и др).

Даље чланом 85. Закона о планирању и изградњи предвиђено је да градско грађевинско земљиште јесте земљиште у грађевинском подручју насељеног места које је као такво одређено пласнким документом, који се доноси за општину, град и Град Београд у складу са овим Законом.

Анализом садржине назначених одредби јасно произилази да су правилно поступили нижестепени судови када су усвојили тужбени захтев тужиље за утврђивање права својине туженог на спорној парцели и да је тужени у обавези да исплати накнаду за назначено земљиште. Усвајањем генералног а касније детаљног плана за тужиљу је створена једна одређена неизвесност из које није могла да изађе употребом било ког правног лека, што је недопустиво. То је у супротности са одредбом члана 58. Устава који прописује да је право својине неприкосновено и може бити ограничено само у јавном интересу али уз одређене услове које прописије закон. Стварањем неизвесности у погледу могућности располагања имовином – спорном парцелом, долази до извесног ограничавања права тужиље на мирно уживање имовине што је супротно члану 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити основних права и људских слобода. У току поступка правилно је вештачењем утврђена висина вредности спорне парцеле.

Имајући у виду напред изнето Врховни касациони суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић