Pravnosnažnom presudom, iako je tužilji utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužbeni zahtev je odbijen, jer predmet tužbenog zahteva suštinski nije naknada imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, za koju bi tužena bila odgovorna po pravilima o objektivnoj odgovornosti za štetu primenom pravila iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, već troškovi nastali u postupku vođenom radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku i o kojima je u tom postupku odlučeno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepene odluke su u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda da Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Pravo stranke na troškove postupka ostvaruje se po pravilu u postupku u kojem su oni nastali i o njima odlučuje sud, odnosno drugi organ koji odlučuje o ostvarenju ili zaštiti spornog prava. Troškovi postupka ne mogu se ostvarivati u posebnoj parnici, ni kao naknada materijalne štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada suda, odnosno drugog organa koji je odlučio o zahtevu stranke za naknadu troškova, a kojom odlukom stranka nije zadovoljna.

Iz navedednih razloga nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, u smislu odredbi člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava. Sudske odluke koje su dostavljene uz reviziju ne odnose se na isto činjenično i pravno pitanje kao u ovoj parnici.

S toga je, primenom člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 17.09.2018. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 37.500,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić