Prema utvrđenom činjenčinom stanju, tuženi BB je pokrenuo izvršni postupak radi naplate novčanog potraživanja od izvršnog dužnika - tuženog VV. Izvršenje je određeno rešenjem o izvršenju od 10.02.2017. godine na nepokretnostima izvršnog dužnika, između ostalog i na stanu broj ... površine 87,43m2 na ... spratu zgrade u Ulici ... broj ... u ... . Sprovođenje izvršenja određeno je zaključkom javnog izvršitelja od 01.04.2017. godine. Tužilja je 13.04.2019. godine podnela prigovor protiv rešenja o izvršenju, koji je odbijen rešenjem javnog izvršitelja od 05.11.2019. godine. Između tužilje kao poklonoprimca i tuženog VV kao poklonodavca zaključen je 11.05.2009. godine ugovor o poklonu navedenog stana, na kojem potpisi ugovarača nisu overeni kod suda. Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Obrenovcu P 566/19 do 07.10.2020. godine utvrđeno je da je tužilja vlasnica predmetnog stana i tuženi VV obavezan da trpi upis prava svojine tužilje u javnim knjigama.

Polazeći od tako utvrđenih činjenica i ocenom iskaza tužilje kao neiskrenog, životno nelogičnog i usmerenog na postizanje uspeha u sporu, prvostepeni sud je zaključio da tužilja nije dokazala da je ugovor o poklonu zaista i zaključen 11.05.2009. godine. Iz tog razloga taj sud je označeni ugovor ocenio fiktivnim pravnim poslom, zaključenim samo radi ulaganja prigovora trećeg lica u izvršnom postupku u kojem poklonodavac ima položaj izvršnog dužnika.

Prihvatajući razloge nižestepenog suda, drugostepeni sud je odbio tužiljinu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Po nalaženju tog suda, žalbeni navodi da je ugovor o poklonu zaključen u prisustvu brojnih svedoka i da ga je sačinio advokat ne utiču na drugačije presuđenje. Tužilja tokom postupka, a ni u žalbi nije navela podatke o licu koje je taj ugovor sačinilo i licima koja su prisustvovala njegovom zaključenju, koji bi svojim iskazima mogli potvrditi da je ugovor zaključen baš onog dana koji je naveden kao dan njegovog zaključenja. U takvoj situaciji, kada je nižestepeni sud pravilno utvrdio da je ugovor o poklonu fiktivan pravni posao, po stanovištu drugostepenog suda, nema mesta primeni člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti, niti može biti od uticaja to što je presuda na osnovu priznanja postala pravnosnažna.

Tužiljina revizija svodi se na tvrdnju da je pravnosnažnom i izvršnom presudom na osnovu priznanja P 566/19 od 07.10.2019. godine, donetom na osnovu Ugovora o poklonu od 11.05.2009. godine, dokazala da na predmetnom stanu ima pravo svojine koje sprečava izvršenje. Pored toga, tužilja smatra da su ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine i redovnim održajem jer ima zakonitu i savesnu državinu stana u trajanju dužem od 10 godina.

Označena presuda na osnovu priznanja oglašena je pravnosnažnom sa 22.07.2022. godine, nakon zaključenja glavne rasprave i dostavljena je sa klauzulom pravnosnažnosti uz neblagovremenu dopunu tužiljine žalbe. Presuda je doneta na osnovu dispozitivne parnične radnje tuženog koji je priznao tužbeni zahtev u vreme kada je protiv njega već bio u toku izvršni postupak. Presuda je doneta bez raspravljanja, tako da sud koji je odlučivao o tužiljinom zahtevu za utvrđenje prava svojine na stanu nije znao da je predemet tog spora istovremeno i predmet izvršenja (to saznanje stekao je nakon donošenja presude, iz podneska izvršnog poverioca kojim je tražio mešanje u tu parnicu), da bi mogao oceniti ispunjenost uslova za njeno donošenje u smslu člana 3. stav 3. ZPP. Presudom na osnovu priznanja utvrđeno je pravo svojine tužilje na spornom stanu stečeno pisanim ugovorom o poklonu na kojem potpisi ugovarača nisu overeni kod suda a koji ispunjava uslove za konvalidaciju propisane članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti važećeg u vreme zaključenja ugovora. Međutim, to ne predstavlja smetnju da sud koji odlučuje o tužbi za nedopustivost izvršenja ceni pravnu valjanost tog ugovora i da ocenom dokaza i na osnovu rezultata raspravljanja utvrdi da je taj ugovor fiktivan pravni posao koji ne proizvodi pravno dejstvo, preduzet radi izigravanja prava tuženog - izvršnog poverioca da naplati svoje novčano potraživanje iz vrednosti stana koji je predmet tog ugovora. Činjenično-pravni zaključak o ugovoru o poklonu kao fiktivnom pravnom poslu tužilja nije uspela osporiti žalbom, a ni navodima revizije.

Ugovor o poklonu, kao fiktivan pravni posao, ne može biti osnov za zakonitu državinu iz člana 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koja bi, uz savesnost držaoca u smislu stava 2. navedenog člana, protekom roka od 10 godina dovela do sticanja prava svojine tužilje održajem po članu 28. stav 2. navedenog zakona.

Iz ovih razloga, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu utvrđenja postojanja prava tužilje koje sprečava izvršenje i zbog kojeg bi izvršenje na predmetnom stanu bilo nedopušteno u smislu člana 108. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić