Према утврђеном чињенчином стању, тужени ББ је покренуо извршни поступак ради наплате новчаног потраживања од извршног дужника - туженог ВВ. Извршење је одређено решењем о извршењу од 10.02.2017. године на непокретностима извршног дужника, између осталог и на стану број ... површине 87,43м2 на ... спрату зграде у Улици ... број ... у ... . Спровођење извршења одређено је закључком јавног извршитеља од 01.04.2017. године. Тужиља је 13.04.2019. године поднела приговор против решења о извршењу, који је одбијен решењем јавног извршитеља од 05.11.2019. године. Између тужиље као поклонопримца и туженог ВВ као поклонодавца закључен је 11.05.2009. године уговор о поклону наведеног стана, на којем потписи уговарача нису оверени код суда. Пресудом на основу признања Основног суда у Обреновцу П 566/19 до 07.10.2020. године утврђено је да је тужиља власница предметног стана и тужени ВВ обавезан да трпи упис права својине тужиље у јавним књигама.

Полазећи од тако утврђених чињеница и оценом исказа тужиље као неискреног, животно нелогичног и усмереног на постизање успеха у спору, првостепени суд је закључио да тужиља није доказала да је уговор о поклону заиста и закључен 11.05.2009. године. Из тог разлога тај суд је означени уговор оценио фиктивним правним послом, закљученим само ради улагања приговора трећег лица у извршном поступку у којем поклонодавац има положај извршног дужника.

Прихватајући разлоге нижестепеног суда, другостепени суд је одбио тужиљину жалбу и потврдио првостепену пресуду. По налажењу тог суда, жалбени наводи да је уговор о поклону закључен у присуству бројних сведока и да га је сачинио адвокат не утичу на другачије пресуђење. Тужиља током поступка, а ни у жалби није навела податке о лицу које је тај уговор сачинило и лицима која су присуствовала његовом закључењу, који би својим исказима могли потврдити да је уговор закључен баш оног дана који је наведен као дан његовог закључења. У таквој ситуацији, када је нижестепени суд правилно утврдио да је уговор о поклону фиктиван правни посао, по становишту другостепеног суда, нема места примени члана 4. Закона о промету непокретности, нити може бити од утицаја то што је пресуда на основу признања постала правноснажна.

Тужиљина ревизија своди се на тврдњу да је правноснажном и извршном пресудом на основу признања П 566/19 од 07.10.2019. године, донетом на основу Уговора о поклону од 11.05.2009. године, доказала да на предметном стану има право својине које спречава извршење. Поред тога, тужиља сматра да су испуњени услови за стицање права својине и редовним одржајем јер има закониту и савесну државину стана у трајању дужем од 10 година.

Означена пресуда на основу признања оглашена је правноснажном са 22.07.2022. године, након закључења главне расправе и достављена је са клаузулом правноснажности уз неблаговремену допуну тужиљине жалбе. Пресуда је донета на основу диспозитивне парничне радње туженог који је признао тужбени захтев у време када је против њега већ био у току извршни поступак. Пресуда је донета без расправљања, тако да суд који је одлучивао о тужиљином захтеву за утврђење права својине на стану није знао да је предемет тог спора истовремено и предмет извршења (то сазнање стекао је након доношења пресуде, из поднеска извршног повериоца којим је тражио мешање у ту парницу), да би могао оценити испуњеност услова за њено доношење у смслу члана 3. став 3. ЗПП. Пресудом на основу признања утврђено је право својине тужиље на спорном стану стечено писаним уговором о поклону на којем потписи уговарача нису оверени код суда а који испуњава услове за конвалидацију прописане чланом 4. Закона о промету непокретности важећег у време закључења уговора. Међутим, то не представља сметњу да суд који одлучује о тужби за недопустивост извршења цени правну ваљаност тог уговора и да оценом доказа и на основу резултата расправљања утврди да је тај уговор фиктиван правни посао који не производи правно дејство, предузет ради изигравања права туженог - извршног повериоца да наплати своје новчано потраживање из вредности стана који је предмет тог уговора. Чињенично-правни закључак о уговору о поклону као фиктивном правном послу тужиља није успела оспорити жалбом, а ни наводима ревизије.

Уговор о поклону, као фиктиван правни посао, не може бити основ за закониту државину из члана 72. став 1. Закона о основама својинскоправних односа која би, уз савесност држаоца у смислу става 2. наведеног члана, протеком рока од 10 година довела до стицања права својине тужиље одржајем по члану 28. став 2. наведеног закона.

Из ових разлога, по оцени ревизијског суда, нису основани наводи ревидента о погрешној примени материјалног права у погледу утврђења постојања права тужиље које спречава извршење и због којег би извршење на предметном стану било недопуштено у смислу члана 108. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу.

Следствено изложеном, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић