U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povred iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 01.10.2014. godine, na neodređeno vreme, na poslovima ... u maloprodajnom objektu u ... kod ... . Rešenjem tuženog od 01.07.2016. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu sa pratećim aneksima zbog učinjene povrede radne obaveze. Osporenim rešenjem tužilji je stavljeno na teret da dana 01.06.2016. godine (kada je izvršena kontrola maloprodajnog objekta u kojem je tužilja radila) nije ažurno i blagovremeno vodila knjigu evidencije prometa roba i usluga (kepa knjiga), tako što nije evidentirala ulaz robe, niti promenu cena robe, kao i da tom prilikom nije izvršila „čekiranje“ kontrolora, odnosno proveru identiteta preko POS terminala na osnovu službene legitimacije. Tuženi je ovako ponašanje tužilje okarakterisao kao nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, zbog čega joj je otkazao ugovor o radu. Tokom postupka je utvrđeno da tužilja navedenog dana nije mogla da unese sve promene na vreme, zbog povećanog obima posla u jutarnjim časovima, a formalnu proveru kontrolora koji je ušao u kiosk, tražeći mu službenu legitimaciju, nije izvršila iz razloga što je uobičajena praksa da se legitimacija ne traži ukoliko zaposleni kontrolora poznaje, a tužilja je poznavala BB koji je tog dana vršio internu kontrolu kioska.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da na strani tužilje ne postoji krivica, niti u njenom ponašanju ima nesavesnog i nemarnog izvršavanja radne obaveze, iz čega proizlazi da tužilja nije izvršila ni povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret. Iz ovih razloga usvojili su tužbeni zahtev, poništili rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženog da tužilji isplati naknadu na ime izgubljenih zarada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se spornom prilikom u radnjama tužilje nisu stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 66. stav 2. tačka 1, 10. i 11. Pravilnika o radu tuženog i člana 18. stav 2. tačka 1, 11. i 12. Ugovora o radu, čime nije obrazovan ni otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Naime, iz sadržine navedene zakonske odredbe proizlazi da je krivica osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. U konkretnom slučaju, tuženi nije dokazao u čemu se sastoji krivica tužilje, s obzirom da kao poslodavac nije obezbedio uslove rada koji bi tužilji omogućili da svoje obaveze izvršava ažurno i blagovremeno, jer svojim aktima nije bliže uredio postupanje zaposlenih u situaciji povećanog obima posla, uz istovremeno postojanje obaveze blagovremenog unošenja podatka i promena vezanih za robu u kiosku, odnosno šta bi u takvoj situaciji bio prioritet za zaposlene. Po oceni ovog suda, ne može se govoriti o krivici tužilje i kada se ima u vidu mesto rada tužilje i vreme izvršene interne kontrole (..., 09,30 sati ujutru kada je frekvencija ljudi povećana), te nalog poslodavca da kiosk ne sme da se zatvara, a mušterije moraju biti odmah uslužene. Iz navedenog proizlazi da je prioritetna obaveza zaposlenog da usluži mušterije, što je tužilja i učinila. Istom zaključku vodi i izjava svedoka VV da se i njemu dešavalo u praksi da prodaje robu iz kioska, a da toj robi nije izvršio nivelaciju i istu nije uneo u Kepa knjigu zbog gužve. Takođe, imajući u vidu da je praksa kod tuženog da zaposleni računopolagač ne mora da izvrši i formalnu proveru kontrolora, ukoliko istog poznaje (s obzirom da isto postupa i navedeni svedok), proizlazi da je tužilja postupala na uobičajeni način kao i uvek, jer je poznavala kontrolora, pa joj se onda ne može takvo ponašanje staviti kao povreda radne obaveze.

Suprotno navodima revizije, postupanje tužilje tokom rada, spornog dana, bilo je uobičajeno, a odsustvo krivice koja je neophodan uslov da bi došlo do povrede radne obaveze, čini navedeno pobijano rešenje tuženog nezakonitim, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi. Zaposleni odgovara za povredu radne obaveze samo ako se u postupku koji prethodi donošenju otkaza ugovora o radu utvrdi njegova krivica za učinjenu povredu, a što u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao. U tom smislu, neosnovani su navodi revizije da tužilja nije dokazala da u njenom postupanju nema krivice, jer je na tuženom teret dokazivanja da je tužilja svojom krivicom učinila povredu zbog koje joj je prestao radni odnos.

Takođe, neosnovano se revizijom osporava ocena dokaza, jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, tuženi u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio.

Kako je rešenje o otkazu poništeno kao nezakonito, to je pravilna i odluka za naknadu štete na ime izgubljene zarade, čija je visina utvrđena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Iz izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova je odbijen, imajući u vidu da tuženi po reviziji nije uspeo, pa je saglasno odredbi člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić