У поступку доношења побијане пресуде нема битне повред из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на основу уговора о раду од 01.10.2014. године, на неодређено време, на пословима ... у малопродајном објекту у ... код ... . Решењем туженог од 01.07.2016. године, тужиљи је отказан уговор о раду са пратећим анексима због учињене повреде радне обавезе. Оспореним решењем тужиљи је стављено на терет да дана 01.06.2016. године (када је извршена контрола малопродајног објекта у којем је тужиља радила) није ажурно и благовремено водила књигу евиденције промета роба и услуга (кепа књига), тако што није евидентирала улаз робе, нити промену цена робе, као и да том приликом није извршила „чекирање“ контролора, односно проверу идентитета преко ПОС терминала на основу службене легитимације. Тужени је овако понашање тужиље окарактерисао као несавесно и немарно извршавање радних обавеза, због чега јој је отказао уговор о раду. Током поступка је утврђено да тужиља наведеног дана није могла да унесе све промене на време, због повећаног обима посла у јутарњим часовима, а формалну проверу контролора који је ушао у киоск, тражећи му службену легитимацију, није извршила из разлога што је уобичајена пракса да се легитимација не тражи уколико запослени контролора познаје, а тужиља је познавала ББ који је тог дана вршио интерну контролу киоска.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да на страни тужиље не постоји кривица, нити у њеном понашању има несавесног и немарног извршавања радне обавезе, из чега произлази да тужиља није извршила ни повреду радне обавезе која јој је стављена на терет. Из ових разлога усвојили су тужбени захтев, поништили решење о отказу уговора о раду и обавезали туженог да тужиљи исплати накнаду на име изгубљених зарада.

По оцени Врховног касационог суда, правилан је закључак нижестепених судова да се спорном приликом у радњама тужиље нису стекла обележја повреде радне обавезе из члана 66. став 2. тачка 1, 10. и 11. Правилника о раду туженог и члана 18. став 2. тачка 1, 11. и 12. Уговора о раду, чиме није образован ни отказни разлог из члана 179. став 2. тач. 1. и 5. Закона о раду.

Одредбом члана 179. став 2. тачка 1. и 5. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 75/14), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако несавесно или немарно извршава радне обавезе и ако учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду.

Наиме, из садржине наведене законске одредбе произлази да је кривица основ одговорности запосленог за повреду радне обавезе, при чему је терет доказивања постојања чињеница које формирају отказни разлог на страни послодавца. У конкретном случају, тужени није доказао у чему се састоји кривица тужиље, с обзиром да као послодавац није обезбедио услове рада који би тужиљи омогућили да своје обавезе извршава ажурно и благовремено, јер својим актима није ближе уредио поступање запослених у ситуацији повећаног обима посла, уз истовремено постојање обавезе благовременог уношења податка и промена везаних за робу у киоску, односно шта би у таквој ситуацији био приоритет за запослене. По оцени овог суда, не може се говорити о кривици тужиље и када се има у виду место рада тужиље и време извршене интерне контроле (..., 09,30 сати ујутру када је фреквенција људи повећана), те налог послодавца да киоск не сме да се затвара, а муштерије морају бити одмах услужене. Из наведеног произлази да је приоритетна обавеза запосленог да услужи муштерије, што је тужиља и учинила. Истом закључку води и изјава сведока ВВ да се и њему дешавало у пракси да продаје робу из киоска, а да тој роби није извршио нивелацију и исту није унео у Кепа књигу због гужве. Такође, имајући у виду да је пракса код туженог да запослени рачунополагач не мора да изврши и формалну проверу контролора, уколико истог познаје (с обзиром да исто поступа и наведени сведок), произлази да је тужиља поступала на уобичајени начин као и увек, јер је познавала контролора, па јој се онда не може такво понашање ставити као повреда радне обавезе.

Супротно наводима ревизије, поступање тужиље током рада, спорног дана, било је уобичајено, а одсуство кривице која је неопходан услов да би дошло до повреде радне обавезе, чини наведено побијано решење туженог незаконитим, како су то правилно закључили и нижестепени судови. Запослени одговара за повреду радне обавезе само ако се у поступку који претходи доношењу отказа уговора о раду утврди његова кривица за учињену повреду, а што у конкретном случају тужени није доказао. У том смислу, неосновани су наводи ревизије да тужиља није доказала да у њеном поступању нема кривице, јер је на туженом терет доказивања да је тужиља својом кривицом учинила повреду због које јој је престао радни однос.

Такође, неосновано се ревизијом оспорава оцена доказа, јер се тиме на посредан начин оспорава правилност утврђених чињеница, а што није дозвољен ревизијски разлог сходно члану 407. став 2. ЗПП. Осим тога, тужени у ревизији понавља жалбене наводе о којима се другостепени суд детаљно и јасно изјаснио.

Како је решење о отказу поништено као незаконито, то је правилна и одлука за накнаду штете на име изгубљене зараде, чија је висина утврђена налазом и мишљењем судског вештака.

Из изложеног, применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Захтев туженог за накнаду ревизијских трошкова је одбијен, имајући у виду да тужени по ревизији није успео, па је сагласно одредби члана 165. став 2. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић