Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je samim donošenjem Plana generalne regulacije kojim je predmetna katastarska parcela namenjena za javnu površinu, time ograničeno i povređeno tužiljino pravo na imovinu jer iako ova katastarska parcela nije eksproprisana, ona je postala javno dobro momentom donošenja planskog akta, prema odredbi člana 10. stavovi 2. i 7. Zakona o javnoj svojini. Bez obzira na to što u konkretnom slučaju (propustom tuženog) nije izvršena eksproprijacija, a na šta tužilja nije mogla uticati, niti je predmetna parcela faktički privedena nameni predviđenoj planskim aktom, tužilji je po stanovištu ovog suda, zbog toga povređeno pravo na imovinu jer ona nije dužna da snosi negativne posledice propusta tuženog, kao ni zbog ograničenja u pogledu prodaje ove parcele, usled čega je ograničena u svom pravu da koristi i raspolaže svojom imovinom. Sledom toga je ocenio da tužilji pripada tražena novčana naknada na osnovu člana 1. Protokola uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. stav 1. Ustava RS kojom je zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a stavom 2. uređeno da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zato je obavezao tuženog da tužilji isplati tržišnu vrednost navedene katastarske parcele u iznosu opredeljenom prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka građevinske struke jer se on u toj oceni koristio komparativnom metodom. Kako je predmetna katastarska parcela na osnovu citirane odredbe Zakona o javnoj svojini postala dobro u opštoj upotrebi, zaključio je da je tuženi kao nosilac prava javne svojine zato u obavezi da izvrši upis svog prava vlasništva na ovoj nepokretnosti u javnim knjigama. Drugostepeni sud je prihvatio zauzeto pravno stanovište prvostepenog suda, uz dodatnu argumentaciju da faktičkim radnjama tuženog nije došlo do deposediranja tužilje, tako da ona svoja stvarna prava na predmetnoj katastarskoj parceli nije izgubila donošenjem planskog akta, ali je zaključio da je tužiljino pravo svojine izgubilo deo svoje suštine budući da joj je time onemogućeno da u punom obimu ostvaruje svoja ovlašćenja na zemljištu čiji je vlasnik, što predstavlja poovredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustavom RS. Imajući pritom u vidu da obaveza na isplatu naknade zbog povrede prava na mirno uživanje imovine postoji onda kada su vlasnici nepokretnosti dovedeni u nesiguran položaj i kada ne postoji delotvorno pravno sredstvo zbog čega trpe prekomerni teret (stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u odlukama Sporrongy Lonnroth protiv Švedske, Matos E Silva Lda i drugi protiv Portugalije, Elia Srl protiv Italije). Ocenio je da je u konkretnom slučaju tužilja dokazala svoje pravo svojine na zemljištu koje je planom generalne regulacije predviđeno za javnu namenu, što nju kao titulara stvarnog prava na predmetnoj parceli lišava uživanja imovine i vršenja stvarnog prava u punom obimu, a bez sprovedenog zakonskog postupka eksproprijacije i bez isplate naknade. Po stanovištu drugostepenog suda u ovom slučaju je izostalo uspostavljanje pravične ravnoteže između interesa tužilje čija je svojina faktički ograničena i javnog interesa, zbog čega ona ima pravo na traženu zaštitu zbog povrede prava na imovinu i na dosuđenu novčanu naknadu kao vid kompenzacije koji realno izražava vrednost oduzete imovine. S tim u vezi je zaključio da je prvostepeni sud pravilno odlučio i kada je obavezao tuženog da izvrši upis svog prava svojine u javni registar nepokretnosti, budući da je donošenjem planskog akta postao vlasnik predmetne katastarske parcele na osnovu člana 10. st.2. i 7. Zakona o javnoj svojini.

Po oceni Vrhovnog suda izraženo pravno stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, neprihvatljivo je stanovište nižestepenih sudova da je samim donošenjem Plana generalne regulacije naseljenog mesta Rumenka kojim je predmetna kat. parcela namenjena za javnu površinu, povređeno tužiljino pravo na imovinu, bez obzira na to što ova kat. parcela faktički nije privedena nameni iz ovog planskog dokumenta. Nalazeći da je tužilja na taj način, iako nije izgubila svoje stvarno pravo na predmetnoj nepokretnosti, onemogućena da u punom obimu ostvaruje svoja svojinska ovlašćenja, što predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine. Ovaj zaključak nižestepenih sudova o ograničenju tužiljinog prava na imovinu donošenjem planskog akta zbog smanjene mogućnosti raspolaganja navedenom katastarskom parcelom, suprotan je utvrđenom činjeničnom stanju. Pre svega utvrđenju da navedena katastarska parcela nije faktički privedena nameni iz planskog akta i da se ne koristi kao zaštitno zelenilo, zbog čega nije postala dobro u javnoj svojini u smislu člana 10. stavovi 2. i 7. Zakona o javnoj svojini („Sl. glasnik RS“, br.72/11...88/11..153/20) kojim je propisano pored ostalog: da se dobrim u opštoj upotrebi u javnoj svojini u smislu ovog zakona smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu), pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr. (stav 2). Dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev državnih puteva drugog reda, koji su u svojini Autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koji nisu deo auto-puta ili državnog puta prvog ili drugog reda) i trgova i javnih parkova koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze (stav 7).

Zatim, tužilja ne samo što nije izgubila svoja svojinska ovlašćenja iz člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa na predmetnoj katastarskoj parceli, već je drži i koristi u istom obimu i na isti način kako je to i ranije činila, koristeći je kao voćnjak, zajedno sa svojim sinom koji ga održava i delom od tih voćaka pravi rakiju. Prema tome, kod utvrđenja da je tužilja i ranije koristila predmetnu katastarsku parcelu kao voćnjak i nastavila da je koristi na isti način, zajedno sa svojim sinom, to njoj po oceni ovoga suda zbog donošenja planskog akta nije smanjen, niti ograničen način korišćenja navedene katastarske parcele. Naprotiv, utvrđeno je da ovu parcelu koristi na dotadašnji način i prema nameni koju je ista i ranije imala. Takođe, osim iskaza da je jednom prilikom, zajedno sa sinom, pokušala da je proda, ali da u tome nije uspela zbog nemogućnosti gradnje na istoj, tužilja nije priložila dokaze na osnovu pravila iz člana 231. ZPP, koji bi potvrdili da je to zaista pokušala da učini u periodu koji je prethodio podnošenju tužbe i da su zaista postojali potencijalni kupci (koji su odustali od gradnje), niti je dokazala a ni navela po kojoj konkretno ceni je nudila predmetnu katastarsku parcelu na prodaju, odnosno kolika joj je cena konkretno ponuđena. Nadalje, tužilja se pozivala na nemogućnost gradnje na predmetnoj katastarskoj parceli, a utvrđeno je da se ni ona a ni njen sin nisu obraćali nadležnom organu za izdavanje građevinske dozvole potrebne za izgradnju objekta. U tom kontekstu je nedovoljno samo iskazivanje namere o gradnji objekta na području obuhvaćenom planskim aktom, nasuprot utvrđenju da se tužilja nije obratila nadležnom organu sa zahtevom za izdavanje građevinske dozvole.

Po stanovištu Vrhovnog suda, sve ovo ukazuje na to da tužilja nije dokazala u čemu se ogledaju ograničenja, odnosno smanjenje mogućnosti raspolaganja navedenom katastarskom parcelom. Budući da samo po sebi donošenje planskog akta koji sadrži ograničenja na određenoj lokaciji koja je predviđena za površine javne namene po

5

automatizmu ne predstavlja povredu prava na imovinu. Posebno kada se ima u vidu da je Plan generalne regulacije naseljenog mesta Rumenka donet 2015. godine, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta marta 2021. godine (što znači da je prošlo oko šest godina od donošenja planskog akta). Naime, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na mirno uživanje njegove imovine i bez oduzimanja imovine. Međutim, u konkretnom slučaju je reč o neprivođenju nameni predmetne katastarske parcele predviđene planskim aktom za zaštitno zelenilo i to u periodu od oko šest godina, što svakako nije duži vremenski period, zbog čega po oceni ovog suda to vreme ne može stvoriti neizvesnost kod tužilje kao vlasnika nepokretnosti i povrediti joj pravo na imovinu garantovano članom 58. Ustava RS i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Posebno što u konkretnom slučaju usled neprivođenja nameni planskog akta tužilji nije smanjena mogućnost držanja i korišćenja predmetne katastarske parcele, niti je ona onemogućena u vršenju svojih svojinskih ovlašćenja na istoj parceli i to u istom obimu koji je i ranije vršila, pa ni to nije moglo da ima za posledicu nesigurnost u pogledu toga šta će biti sa njenom imovinom, niti zbog toga tužilja trpi prekomerni teret. Imajući pritom u vidu da odsustvo naknade samo po sebi, u kontekstu navedenih utvrđenih činjenica, ne predstavlja kršenje člana 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju.

Sledom izloženog pravnog stanovišta, tužilji ne pripada tražena naknada zbog povrede prava na imovinu, niti tuženi zato ima obavezu da izvrši prenos i upis prava svojine sa tužilje na svoje ime u javne knjige, budući da planski akt u konkretnom slučaju nije faktički sproveden, zbog čega isti ne može biti osnov za sticanje tuženikovog prava javne svojine.

Iz svih izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Kako je zbog preinačenja i odbijanja njenog tužbenog zahteva tužilja izgubila ovu parnicu, to je odbijen njen zahtev za naknadu troškova postupka i odlučeno na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. ZPP.

Odluku kao u stavu drugom izreke, Vrhovni sud je doneo na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2, 162. i 163. stav 2. ZPP, priznajući tuženom naknadu troškova postupka na ime: sastava odgovora na tužbu, zastupanja na tri održana ročišta, sastava žalbe i revizije u ukupnom iznosu od 184.500,00 dinara, sve prema AT („Sl. glasnik RS“, br.121/12...37/21) a prema opredeljenom zahtevu tuženog.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić