Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је самим доношењем Плана генералне регулације којим је предметна катастарска парцела намењена за јавну површину, тиме ограничено и повређено тужиљино право на имовину јер иако ова катастарска парцела није експроприсана, она је постала јавно добро моментом доношења планског акта, према одредби члана 10. ставови 2. и 7. Закона о јавној својини. Без обзира на то што у конкретном случају (пропустом туженог) није извршена експропријација, а на шта тужиља није могла утицати, нити је предметна парцела фактички приведена намени предвиђеној планским актом, тужиљи је по становишту овог суда, због тога повређено право на имовину јер она није дужна да сноси негативне последице пропуста туженог, као ни због ограничења у погледу продаје ове парцеле, услед чега је ограничена у свом праву да користи и располаже својом имовином. Следом тога је оценио да тужиљи припада тражена новчана накнада на основу члана 1. Протокола уз Европску Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и члана 58. став 1. Устава РС којом је зајемчено мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, а ставом 2. уређено да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Зато је обавезао туженог да тужиљи исплати тржишну вредност наведене катастарске парцеле у износу опредељеном према налазу и мишљењу судског вештака грађевинске струке јер се он у тој оцени користио компаративном методом. Како је предметна катастарска парцела на основу цитиране одредбе Закона о јавној својини постала добро у општој употреби, закључио је да је тужени као носилац права јавне својине зато у обавези да изврши упис свог права власништва на овој непокретности у јавним књигама. Другостепени суд је прихватио заузето правно становиште првостепеног суда, уз додатну аргументацију да фактичким радњама туженог није дошло до депоседирања тужиље, тако да она своја стварна права на предметној катастарској парцели није изгубила доношењем планског акта, али је закључио да је тужиљино право својине изгубило део своје суштине будући да јој је тиме онемогућено да у пуном обиму остварује своја овлашћења на земљишту чији је власник, што представља поовреду права на мирно уживање имовине зајемчено чланом 58. Уставом РС. Имајући притом у виду да обавеза на исплату накнаде због повреде права на мирно уживање имовине постоји онда када су власници непокретности доведени у несигуран положај и када не постоји делотворно правно средство због чега трпе прекомерни терет (ставови Европског суда за људска права изражени у одлукама Sporrongy Lonnroth против Švedske, Matos E Silva Lda и други против Portugalije, Elia Srl против Italije). Оценио је да је у конкретном случају тужиља доказала своје право својине на земљишту које је планом генералне регулације предвиђено за јавну намену, што њу као титулара стварног права на предметној парцели лишава уживања имовине и вршења стварног права у пуном обиму, а без спроведеног законског поступка експропријације и без исплате накнаде. По становишту другостепеног суда у овом случају је изостало успостављање правичне равнотеже између интереса тужиље чија је својина фактички ограничена и јавног интереса, због чега она има право на тражену заштиту због повреде права на имовину и на досуђену новчану накнаду као вид компензације који реално изражава вредност одузете имовине. С тим у вези је закључио да је првостепени суд правилно одлучио и када је обавезао туженог да изврши упис свог права својине у јавни регистар непокретности, будући да је доношењем планског акта постао власник предметне катастарске парцеле на основу члана 10. ст.2. и 7. Закона о јавној својини.

По оцени Врховног суда изражено правно становиште нижестепених судова засновано је на погрешној примени материјалног права.

Наиме, неприхватљиво је становиште нижестепених судова да је самим доношењем Плана генералне регулације насељеног места Руменка којим је предметна кат. парцела намењена за јавну површину, повређено тужиљино право на имовину, без обзира на то што ова кат. парцела фактички није приведена намени из овог планског документа. Налазећи да је тужиља на тај начин, иако није изгубила своје стварно право на предметној непокретности, онемогућена да у пуном обиму остварује своја својинска овлашћења, што представља повреду права на мирно уживање имовине. Овај закључак нижестепених судова о ограничењу тужиљиног права на имовину доношењем планског акта због смањене могућности располагања наведеном катастарском парцелом, супротан је утврђеном чињеничном стању. Пре свега утврђењу да наведена катастарска парцела није фактички приведена намени из планског акта и да се не користи као заштитно зеленило, због чега није постала добро у јавној својини у смислу члана 10. ставови 2. и 7. Закона о јавној својини („Сл. гласник РС“, бр.72/11...88/11..153/20) којим је прописано поред осталог: да се добрим у општој употреби у јавној својини у смислу овог закона сматрају оне ствари које су због своје природе намењене коришћењу свих и које су као такве одређене законом (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу), прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови, гранични прелази и др. (став 2). Добра у општој употреби су у својини Републике Србије, изузев државних путева другог реда, који су у својини Аутономне покрајине на чијој се територији налазе, као и изузев некатегорисаних путева, општинских путева и улица (који нису део ауто-пута или државног пута првог или другог реда) и тргова и јавних паркова који су у својини јединица локалне самоуправе на чијој се територији налазе (став 7).

Затим, тужиља не само што није изгубила своја својинска овлашћења из члана 3. став 1. Закона о основама својинско правних односа на предметној катастарској парцели, већ је држи и користи у истом обиму и на исти начин како је то и раније чинила, користећи је као воћњак, заједно са својим сином који га одржава и делом од тих воћака прави ракију. Према томе, код утврђења да је тужиља и раније користила предметну катастарску парцелу као воћњак и наставила да је користи на исти начин, заједно са својим сином, то њој по оцени овога суда због доношења планског акта није смањен, нити ограничен начин коришћења наведене катастарске парцеле. Напротив, утврђено је да ову парцелу користи на дотадашњи начин и према намени коју је иста и раније имала. Такође, осим исказа да је једном приликом, заједно са сином, покушала да је прода, али да у томе није успела због немогућности градње на истој, тужиља није приложила доказе на основу правила из члана 231. ЗПП, који би потврдили да је то заиста покушала да учини у периоду који је претходио подношењу тужбе и да су заиста постојали потенцијални купци (који су одустали од градње), нити је доказала а ни навела по којој конкретно цени је нудила предметну катастарску парцелу на продају, односно колика јој је цена конкретно понуђена. Надаље, тужиља се позивала на немогућност градње на предметној катастарској парцели, а утврђено је да се ни она а ни њен син нису обраћали надлежном органу за издавање грађевинске дозволе потребне за изградњу објекта. У том контексту је недовољно само исказивање намере о градњи објекта на подручју обухваћеном планским актом, насупрот утврђењу да се тужиља није обратила надлежном органу са захтевом за издавање грађевинске дозволе.

По становишту Врховног суда, све ово указује на то да тужиља није доказала у чему се огледају ограничења, односно смањење могућности располагања наведеном катастарском парцелом. Будући да само по себи доношење планског акта који садржи ограничења на одређеној локацији која је предвиђена за површине јавне намене по

5

аутоматизму не представља повреду права на имовину. Посебно када се има у виду да је План генералне регулације насељеног места Руменка донет 2015. године, а да је тужба у овој правној ствари поднета марта 2021. године (што значи да је прошло око шест година од доношења планског акта). Наиме, неспровођење планских аката у дужем временском периоду може повредити право власника имовине обухваћене планским актом на мирно уживање његове имовине и без одузимања имовине. Међутим, у конкретном случају је реч о непривођењу намени предметне катастарске парцеле предвиђене планским актом за заштитно зеленило и то у периоду од око шест година, што свакако није дужи временски период, због чега по оцени овог суда то време не може створити неизвесност код тужиље као власника непокретности и повредити јој право на имовину гарантовано чланом 58. Устава РС и чланом 1. Протокола 1 уз Европску Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Посебно што у конкретном случају услед непривођења намени планског акта тужиљи није смањена могућност држања и коришћења предметне катастарске парцеле, нити је она онемогућена у вршењу својих својинских овлашћења на истој парцели и то у истом обиму који је и раније вршила, па ни то није могло да има за последицу несигурност у погледу тога шта ће бити са њеном имовином, нити због тога тужиља трпи прекомерни терет. Имајући притом у виду да одсуство накнаде само по себи, у контексту наведених утврђених чињеница, не представља кршење члана 1. Протокола 1 уз Европску Конвенцију.

Следом изложеног правног становишта, тужиљи не припада тражена накнада због повреде права на имовину, нити тужени зато има обавезу да изврши пренос и упис права својине са тужиље на своје име у јавне књиге, будући да плански акт у конкретном случају није фактички спроведен, због чега исти не може бити основ за стицање тужениковог права јавне својине.

Из свих изложених разлога, Врховни суд је на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

Како је због преиначења и одбијања њеног тужбеног захтева тужиља изгубила ову парницу, то је одбијен њен захтев за накнаду трошкова поступка и одлучено на основу члана 165. став 2. у вези члана 153. став 1. ЗПП.

Одлуку као у ставу другом изреке, Врховни суд је донео на основу чланова 153. став 1, 154. став 2, 162. и 163. став 2. ЗПП, признајући туженом накнаду трошкова поступка на име: састава одговора на тужбу, заступања на три одржана рочишта, састава жалбе и ревизије у укупном износу од 184.500,00 динара, све према АТ („Сл. гласник РС“, бр.121/12...37/21) а према опредељеном захтеву туженог.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић