Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 138/21 od 05.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je tužena-protivtužilja tražila da se utvrdi da je po osnovu održaja i prava na dom u smislu odredbi člana 8. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda vlasnik jednosobnog stana bliže opisanog u izreci što bi tužilac-protivtuženi bio dužan da prizna i trpi da se tužena-protivtužilja po osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik opisane nepokretnosti u Službi za katastar nepokretnosti. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povredre odredaba parničnog postupka. Tužena-protivtužilja je izjavila reviziju pobijajući drugostepenu odluku u preinačujućem delu zbog pogrešne primene materijanog prava.

Tužena-protivtužilja je podnela odgovor na reviziju zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Ispitujući pobijenu presudu (preinačujući deo) na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP, („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužene-protivtužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti niti je drugostepeni sud učinio neku od povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju revizija ukazuje jer je drugostepeni sud ovlašćen da preinači prvostepenu presudu ako nađe da činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno ali da je pogrešno primenjeno materijalano pravo a upravo je tako postupio drugostepeni sud u ovom slučaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca- protivtuženog Opština Vršac je putem društvenog fonda solidarne stambene izgradnje čiji je osnivač bila Opština Vršac, vršila dodelu stanova solidarnosti ustanovama i društvenim preduzećima na teritoriji te opštine. Stan koji je predmet ovog spora je kao stan iz sredstava solidarne stambene izgradnje dodeljen radi raspodele „...“ DD Vršac gde je tužena-protivtužilja bila zaposlena. Rešenjem DD „...“ od 02.04.1993. godine stan je dat u zakup tuženoj-protivtužilji. Na osnovu tog rešenja tužena-protivtužilja je sa Društvenim fondom solidarne stambene izgradnje Opštine Vršac 23.07.1999. godine, zaključila ugovor o zakupu stana na „privremeno korišćenje počev od 02.04.1993. godine do okončanja spora“, a istog dana tuženoj-protivtužilji je stan predat na korišćenje i ona ga od tada nesmetano koristi. Skupština Opštin Vršac je 19.11.2008. godine, donela odluku o prestanku važenja odluke o osnivanju fonda solidarne stambene izgradnje koja se primenjuje počev od 01.01.2009. godine i prema čijoj odredbi član 2. se zatečena i naknadna finansijska sredstva fonda prenose u budžet Opštine Vršac. Sredstva će se opredeliti odlukom o budžetu za svaku godinu do isteka priliva svih sredstava, a za namene održavanja stanova nastalih iz sredstava fonda kao i za rešavanje potreba stambeno ugroženih lica. Ugovorom o zakupu koji je tužena-protivtužilja zaključila 1993. godine sa Društvenim fondom solidarne stambene izgradnje Opštine Vršac čiji je osnivač bila Opština Vršac tužena-protivtužilja je preuzela obavezu da za korišćenje stana koji joj je dat u zakup plaća zakupninu u mesečnom iznosu koji utvrđuje Fond u skladu sa zakonom najkasnije do 15-og u mesecu za protekli mesec. Prema evidenciji - kartici zakupca na ime tužene sa stanjem na dan 15.08.2019. godine dugovanje tužene po osnovu neplaćene zakupnine do 31.07.2019. godine je iznosilo 1.222.638.61 dinar.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da se u ovoj pravnoj stvari odlučuje o pravu na dom tužene-protivtužilje garantovanom članom 8. Evropske konvencije koja je saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije. Prvostepeni sud je zaključio da su kod tužene-protivtužilje uspostavljene dovoljne i trajne veze sa predmetnim stanom da bi se on mogao smatrati njenim „domom“ jer tužilja stan koristi na osnovu dozvole tadašnjeg nosioca prava raspolaganja (poslodavca kod kojeg je bila u radnom odnosu koji je stan dodelio iz fonda solidarne stambene izgradnje) počev od 02.04.1993. godine kao svoj jedini stambeni prostor, kao i da je tužilja bolesna i socijalno ugrožena sa penzijom i naknadom za telesno oštećenje. Takođe je zaključio da tužilac-protivtuženi nije dokazao da je obračun duga na ime neplaćene zakupnine izvršio u skladu sa odredbom člana 32. Zakona o stanovanju, pa je odbio tužbeni zahtev za iseljenje tužene iz predmetnog stana. Usvojio je protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava vlasništva po osnovu održaja na osnovu odredbe člana 28. u vezi člana 72. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, nalazeći da je tužena- protivtužilja savestan držalac predmetnog stana od 1993. godine.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda u pogledu odluke kojom je ocenjen kao neosnovan zahtev za iseljenje tužene iz spornog stana. Međutim, preinačio je prvostepenu presudu i odbio protivtužbeni zahtev ocenivši da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojiinsko-pravnih odnosa kod činjenice da tužena-protivtužilja ne može biti savestan sticalac zato što ni u jednom trenutku nije postojao razlog da veruje da ovaj stan drži kao vlasnik. Naime, osnov korišćenja predmetnog stana je ugovor o zakupu koji zato kod držaoca stana ni u kom trenutku ne može stvoriti uverenje da stan drži u svojstvu vlasnika, pa ne može opstati pretpostavka o njenoj savesnosti.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio protiv-tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnom stanu ocenivši da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem propisani odredbom člana 28. i člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa jer nesavesna državina ne može voditi sticanju svojine održajem.

Osnovna pretpostavka za sticanje prava svojine održajem nepokretnosti, bilo da je reč o redovnom ili vanrednom održaju, saglasno članu 28. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa-ZOSO jeste savesnost državine. Dakle, da bi se moglo steći pravo svojine održajem potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova, da je držalac savestan i da ima zakonitu državinu u trajanju od 10 godina (redovni održaj), odnosno 20 godina (vanredni održaj). Savesnost je pravni standard koji podrazumeva da je savestan onaj držalac koji osnovano veruje da je vlasnik, a nije znao, niti je prema okolnostima slučaja mogao znati da nepokretnost koju drži nije njegova (član 72. stavovi 2. i 3. istog zakona). U konkretnom slučaju utvrđeno je da tužena- protivtužilja nije savestan držalac predmetne nepokretnosti, imajući u vidu da je ona znala da nepokretnost koju drži nije njena, s obzirom na to da je zaključila ugovore o zakupu predmetnog stana (stana solidarnosti) i držala ga u svojstvu zakupca od 02.04.1993,godine, što znači da navedeni stan nije mogla držati i koristiti u uverenju da je njen (savesnost kod tužilje nije postojala u momentu sticanja državine, jer je tužilja bila u državini predmetne nepokretnosti kao zakupac na osnovu zaključenog ugovora o zakupu). Tako da se zaključak drugostepenog suda u pogledu nesavesnosti tužene-protivtužilje ne dovodi u sumnju, a sledom toga i pravna ocena o neispunjenosti uslova za sticanje svojine putem održaja, zbog čega nisu osnovani njeni revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U postupku za utvrđenje prava svojine primena člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim je predviđeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog doma nema značaja jer je pitanje prava na dom vezano samo za ostvarivanje tog prava (poštovanje privatnosti porodičnog života i doma). To pitanje je pravilno cenjeno u vezi tužbenog zahteva radi iseljenja tužene iz spornog stana, kada je odlučeno da bi nalaganje iseljenja tuženoj predstavljalo povredu prava koje je zajemčeno članom 8. Konvencije. Iz izloženih razloga nisu osnovani revizijski navodi tužene-protivtužilje da drugostepeni sud donošenjem pobijene presude nije pravilno primenio ovu konvenciju.

Iz navedenog razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca-protivtuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba radi iseljenja podneta je 05.04.2017. godine, vrednost predmeta spora je 97.000,00 dinara. Protivtužba radi utvrđenja prava svojine podneta je 22.09.2020. godine, vrednost predmeta spora je 97.000,00 dinara.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako je tužilac-protivtuženi izjavio reviziju protiv dela drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, a vrednost predmeta spora po tužbenom zahtevu očigledno ne prelazi 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene-protivtužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju s obzirom da isti nisu nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković