Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 364/2021 od 19.05.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1 148/2019 od 28.02.2020. godine u stavu trećem izreke i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje. Predmet tražene pravne zaštite je razlika između isplaćene i zarade sa uvećanim koeficijentom od 30% za period od 01.05.2016. godine do 14.06.2019. godine, koja je tužilji isplaćivana po rešenju tužene u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija KPZ u Beogradu od 13.07.2012. godine i zarade koja je tužilji isplaćivana po rešenju tužene u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Okružnog zatvora u Prokuplju od 01.04.2014. godine, po kom rešenju joj taj koeficijent nije priznat. Tužilja je na sopstveni zahtev premeštena na rad u Prokuplju, radila je na istim poslovima ... . Nakon premeštaja određen joj je isti koeficijent za obračun plate od 1,88% koji je imala na prethodnom radnom mestu. Dodatno uvećanje koeficijenta plate od 30% nije joj priznato zbog toga što se priznaje samo zaposlenima čija su radna mesta propisana kao mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, što ovde nije slučaj. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova odgovaraju tumačenju prava koje se odnosi na pravo na isplatu uvećane zarade kakvo je pravno shvatnje izraženo u brojnim odlukama ovog suda. Revident ne ukazuje na druge pravnosnažne sudske odluke kojima je eventualno drugačije odlučeno u istoj činjeničnopravnoj situaciji. Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni ni drugi uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ni novim tumačenjem prava imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova.

Vrhovni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi sa članom 413. ZPP, pa je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Zakonom o parničnom postupku je propisao da je revizija dozvoljena u parnicama o sporivima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.). U ostalim parnicama iz radnog odnosa shodno se primenjuju ostale odredbe tog Zakona (član 436.), te se dozvoljenost revizije u tim parnicama ceni pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima u kojima se odlučuje o novčanim potraživanjima. To znači da ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, izjavljena revizija je nedozvoljena zbog čega je Vrhovni sud istu odbacio stavom drugim izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković