Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 364/2021 од 19.05.2021. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Прокупљу П1 148/2019 од 28.02.2020. године у ставу трећем изреке и одлука о трошковима поступка садржана у ставу четвртом изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом чланa 404. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Врховни суд је нашао да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за одлучивање о посебној ревизији тужиље. Предмет тражене правне заштите је разлика између исплаћене и зараде са увећаним коефицијентом од 30% за период од 01.05.2016. године до 14.06.2019. године, која је тужиљи исплаћивана по решењу тужене у Управи за извршење кривичних санкција КПЗ у Београду од 13.07.2012. године и зараде која је тужиљи исплаћивана по решењу тужене у Управи за извршење кривичних санкција Окружног затвора у Прокупљу од 01.04.2014. године, по ком решењу јој тај коефицијент није признат. Тужиља је на сопствени захтев премештена на рад у Прокупљу, радила је на истим пословима ... . Након премештаја одређен јој је исти коефицијент за обрачун плате од 1,88% који је имала на претходном радном месту. Додатно увећање коефицијента плате од 30% није јој признато због тога што се признаје само запосленима чија су радна места прописана као места на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, што овде није случај. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова одговарају тумачењу права које се односи на право на исплату увећане зараде какво је правно схватње изражено у бројним одлукама овог суда. Ревидент не указује на друге правноснажне судске одлуке којима је евентуално другачије одлучено у истој чињеничноправној ситуацији. Врховни суд налази да нису испуњени ни други услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса ни новим тумачењем права имајући у виду врсту спора, садржину тражене судске заштите, као и начин пресуђења и разлоге на којима су засноване побијане одлуке нижестепених судова.

Врховни суд је испитао и дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, у вези са чланом 413. ЗПП, па је утврдио да ревизија није дозвољена.

Законом о парничном поступку је прописао да је ревизија дозвољена у парницама о споривима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 441.). У осталим парницама из радног односа сходно се примењују остале одредбе тог Закона (члан 436.), те се дозвољеност ревизије у тим парницама цени под истим условима као и у имовинскоправним споровима у којима се одлучује о новчаним потраживањима. То значи да ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије, изјављена ревизија је недозвољена због чега је Врховни суд исту одбацио ставом другим изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић