Presudom Apelacionog suda u Beotradu Gž 2573/20 od 02.11.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Ubu P 238/19 od 07.11.2019. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici stekla pravo svojine sa udelom od 35/100 na porodičnoj stambenoj zgradi gabarita 11 h 7,80 metara, spratnosti: prizemlje + potkrovlje, sagrađenoj na katastarskoj parceli broj .. KO ..., sa ekonomskim objektima – šupom gabarita 8,50 h 3 metara sagrađenoj na katastarskim parcelama broj .. i .. KO ... i svinjcem gabarita 3,60 h 1,50 metara na katastarskoj parceli broj .. KO ..., kao i udeo od 35/100 na pomoćnom objektu – garaži gabarita 7,80 h 4,80 metara sagrađenoj na katastarskoj parceli broj .. KO ..., što je tuženi dužan priznati tužilji i dozvoliti i trpeti da se ista na osnovu presude može uknjižiti kao suvlasnik sa navedenim udelom. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici stekla pravo svojine sa udelom od 35/100 na bunaru na katastarskoj parceli broj .. KO ..., što bi tuženi bio dužan priznati tužilji i dozvoliti i trpeti da se ista na osnovu ove presude može uknjižiti kao suvlasnik sa navedenim udelom. Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime naknade za izvedene građevinske radove i materijal na staroj kući sagrađenoj na katastarskoj parceli broj .. KO ... i ogradi, isplati iznos od 110.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.11.2019. godine do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 10.06.2008. godine do 06.11.2019. godine odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je vlasnik pokretnih stvari bliže navedenih u ovom stavu izreke, a koja predstavljaju njenu posebnu imovinu što bi tuženi bio dužan priznati i dozvoliti i trpeti da tužilja ove stvari izdvoji i uzme u državinu. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja u braku sa tuženim stekla pravo svojine sa udelom od 1/2 dela na jednom putničkom vozilu marke „Zastava 101“ registarski broj ... i na pokretnim stvarima bliže opredeljenim i navedenim u ovom stavu izreke, što bi tuženi bio dužan priznati, te da se obaveže tuženi da tužilji na ime njenog udela od 1/2 na navedenim stvarima isplati iznos od 800.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 588.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u usvajajućem delu (stavovi drugi, četvrti i sedmi izreke) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, ...10/23), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog dozvoljena i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje relevantno za presuđenje u ovoj parnici nepotpuno utvrđeno.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane drugostepenog suda nakon održane rasprave pred ovim sudom, tužilja i tuženi su bivši supružnici koji su bili u braku od 13.03.1985. godine do 09.12.1999. godine kada je njihov brak razveden. U toku bračne zajednice parnične stranke su dobili dvoje dece, sina VV rođenog 1985. godine i ćerku GG rođenu 1995. godine. Oboje su bili u radnom odnosu u JP RB „Kolubara“, a tužilja se pored toga bavila kućnim poslovima i podizanjem dece. Od zasnivanja braka, tužilja i tuženi su živeli u porodičnoj zajednici sa roditeljima tuženog. U toku njihovog braka izgrađena je porodična stambena zgrada na katastarskoj parceli broj .. KO ..., a renovirana je i stara kuća u kojoj su stanovali roditelji tuženog sada pokojni DD i ĐĐ (koji su preminuli tokom trajanja ove parnice). Takođe, izgrađena je metalna ograda, žičana ograda za stoku, bunar, česma kao i pomoćni objekti – garaža sa šupom, šupa za ugalj, koš za kukuruz, svinjac i kokošinjac, a sticane su i brojne pokretne stvari i parnične stranke su zajedno sa decom i roditeljima tuženog činili jedno domaćinstvo, odnosno ekonomsku zajednicu sa zajedničkim ulaganjima i sticanjima. Otac tuženog, pokojni DD je bio zaposlen u preduzeću „Dimitrije Tucović“ i bavio se uzgojem stoke (svinja i ovaca) i kokoši, dok mu je supruga sada pokojna ĐĐ pomagala u tome i obrađivala je baštu, a od prodaje poljoprivrednih proizvoda ostvarivala je zaradu koju su takođe unosili u porodično domaćinstvo. Na osnovu osnovnog i dopunskog nalaza i mišljenja i izjašnjenja sudskog veštaka građevinske struke utvrđeno je da ukupna vrednost sticanja tužilje u vreme bračne zajednice u odnosu na završeni objekat – novu kuću sa obračunatom vrednošću zemljišta iznosi 3.652.586,74 dinara, garaže 465.840,51 dinara, šupe 23.295.00 dinara i svinjca 90.343,00 dinara, dok je vrednost novog stambenog objekta pre zasnivanja zajednice života tužilje i tuženog iznosila 229.434,48 dinara, a vrednost starog stambenog objekta je iznosila 2.013.084,00 dinara. Za vreme trajanja porodične zajednice renoviranjem je uvećana vrednost starog stambenog objekta i ista na dan prestanka bračne zajednice parničnih stranaka iznosila 2.329.639,73 dinara, što čini razliku od 316.555,73 dinara. Prema nalazu i izjašnjenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, tužilja i tuženi su u vreme trajanja bračne zajednice stekli 50,13% od ukupne vrednosti imovine stečene u široj porodičnoj zajednici. Od toga je doprinos tužilje u sticanju za vreme trajanja bračne zajednice 35%, a tuženom je u doprinos pripisan i doprinos njegovih pokojnih roditelja i to oca DD od 23% i majke ĐĐ od 10%, pa je njegov doprinos 65%. Tuženi je 2007. godine zasnovao drugi brak sa neparničarom EE.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da se radi o nepotpunoj zajednici suparničara jer tužbom nije obuhvaćena nova supruga tuženog koja od zasnivanja braka sa njim 2007. godine doprinosi porodičnoj zajednici, pa je po mišljenju ovog suda trebao da bude utvrđen i njen doprinos u sticanju imovine u porodičnoj zajednici.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda o nepotpunoj pasivnoj legitimaciji iz kog razloga je ukinuo prvostepenu presudu i otvorio glavnu raspravu na kojoj je izveo dokaze i utvrdio činjenično stanje u pogledu sticanja imovine u porodičnoj zajednici i vrednosti tog sticanja, ali samo za period trajanja bračne zajednice parničnih stranaka koja je prestala decembra 1999. godine, a ne i posle toga. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja da je između parničnih stranaka i sada pokojnih roditelja tuženog postojala zajednica života od 1985. godne do kraja 1999. godine, drugostepeni sud je primenjujući odredbe člana 195. Porodičnog zakona zauzeo stanovište da su nepokretnosti koje su predmet ove parnice stečene zajedničkim sredstvima i radom svih članova porodične zajednice i da je po tom osnovu – sticanju u porodičnoj zajednici tužilji stekla pravo svojine sa udelom od 35/100 idealna dela na novosagrađenoj porodičnoj stambenoj zgradi na katastarskoj parceli broj .. KO ... i na ekonomskim objektima – šupi i svinjcu na istoj parceli jer predstavljaju pripadak stambenoj zgradi kao glavnoj stvari. U pogledu garaže, ovaj sud je primenom odredbe člana 19. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zaključio da se ona smatra posebnim pomoćnim objektom na kojem može postojati samostalno pravo svojine i u odnosu na koji je takođe priznao tužilji pravo susvojine sa udelom od 35/100 idealna dela. Navedeni udeo tužilje drugostepeni sud je opredelio tako što je zaključio da su parnične stranke kao supružnici za period trajanja njihove bračne zajednice doprineli svojim radom sticanju u široj porodičnoj zajednici sa roditeljima tuženog i to zajedno sa 50,13%, dok su preostalo doprineli roditelji tuženog, a njihov doprinos je nakon smrti pripisan tuženom kao njihovom zakonskom naslediku koji je u konačnom doprineo sa 65% u sticanju nepokretne imovine u porodičnoj zajednici, dok je doprinos tužilje 35%. Shodno tome, drugostepeni sud je utvrdio tužiljin idealni suvlasničkiu udeo od 35/100 u odnosu na izgrađenu porodičnu stambenu zgradu i pomoćne i ekonomske objekte kao zajedičku imovinu članova porodične zajednice. Takođe, prema utvrđenju drugostepenog suda, stara porodična kuća u kojoj je tuženi pre braka živeo sa roditeljima i koji su u toj kući nastavili da žive je renovirana od strane parničnih stranaka za vreme trajanja njihovog braka i to tako što je njena vrednost renoviranjem uvećana sa 2.013.084,00 dinara na 2.329.639,73 dinara, pa je tužilji priznat doprinos od 35% u ovom uvećanju vredosti od 316.555,73 dinara, što iznosi 110.794.500,00 dinara, ali je tuženi obavezan da joj po ovom osnovu isplati iznos od 110.000,00 dinara koliko je tužilja tražila tužbenim zahtevom, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Vrhovni sud za sada ne može da prihvati stanovište drugostepenog suda u pogledu doprinosa - udela tužilje u zajedničkoj imovini stečenoj u porodičnoj zajednici jer je, po oceni ovog suda, zasnovano na činjeničnom stanju koje je zbog pogrešne primene materijalnog prava ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 195. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/2005, 72/2011-dr.zakon i 6/2015), koji se primenjuje u ovom slučaju na osnovu odredbe člana 357. stav 1. tog zakona, imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedičku imovinu (stav 1). Članovima porodice u smislu stava 1. ovog člana smatraju se krvni, tazbinski i adoptivni srodnici supružnika, odnosno vanbračnih partnera koji zajedno sa njima žive (stav 2). Na imovinske odnose članova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2 (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2 (predpostavka o jednakim udelima) – stav 3. Dakle, u pogledu deobe zajedičke imovine članova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe ovog zakona koje regulišu deobu zajedničke imovine supružnika. Prema odredbi člana 177. ovog zakona, deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona smatra se utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu vrši sud prema odredbi člana 180. stav 1. istog zakona i prema stavu 2. istog člana se smatra da su njihoviv udeli u zajedičkoj imovini jednaki, pri čemu veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrendosti zajedinčke imovine (stav 3).

Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, da bi postojala porodična zajednica u kojoj se stiče zajednička imovina potrebno je da njeni članovi zajednički rade i privređuju, odnosno da postoji ekonomska zajednica članova u smislu zajedičkog sticanja i trošenja sredstava. Samo u tom slučaju imovina stečena u toku trajanja te zajednice smatra se zajedničkom imovinom svih članova porodične zajednice, pri čemu svaki član može tražiti njenu deobu, odnosno utvrđenje svog suvlasničkog udela u zajedničkoj imovini prema njegovom doprinosu, a procenjujući sve okolnosti.

U konkretnom slučaju, tužilja traži utvrđenje svog dela u imovini stečenoj tokom zajedice života sa tuženim kao bivšim supružnikom i njegovim roditeljima. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se radi o sticanju u porodičnoj zajedinici, a ne u bračnoj zajednici kako je tužilja opredelila pravni osnov svog tužbenog zahtev, kojim sud nije vezan u smislu odredbe člana 192. stav 4. ZPP.

U postupku je utvrđeno da je tokom trajanja porodične zajednice parničnih stranaka sa sada pokojnim roditeljima tuženog (u periodu od 1985. godine do kraja 1999. godine) najpre renovirana stara kuća koju su izgradili roditelji tuženog i u kojoj su živeli i da je njena vrednost pre braka parničnih stranaka iznosila 2.013,084,00 dinara, a nakon renoviranja koje je izvršeno u vreme trajanja braka stranaka, iznosila je 2.329.639,73 dinara, iz čega proizilazi da je vrednost uloženog materijala i rada 316.555,73 dinara. Dalje je na osnovu građevinskog veštačenja utvrđeno kolika je bila vrednost novog stambenog objekta pre zasnivanja braka parničnih stranaka, a kolika je njegova vrednost u vreme prestanka njihovog braka, uz obračunatu vrednost garaže, šupe i svinjca koji su takođe predmet zahtevane deobe. Pri tome se iz utvrđenja drugostepenog suda ne vidi u kojoj fazi izgradnje je bio novi stambeni objekta kada su parnične stranke zasnovale brak, odnosno šta su od tog objekta izgradili roditelji tuženog pre njihovog braka (što može biti samo njihov doprinos), niti se utvrđuje doprinos roditelja tuženog u vidu rada i materijala u nastavku izgradnje ovog stambenog objekta. Isto tako, nije utvrđeno kada su i od čijih sredstava građeni pomoćni i ekonomski objekti koji su predmet tužbenog zahteva, a nije utvrđena ni vrednost parcela na kojoj se nalaze predmetne nepokretnosti (katastarske parcele br. .. i .. KO ...) i u čijem vlasništvu su bile u momentu kada je tužilja stupila u porodičnu zajednicu, što je polazna osnova pri utvrđivanju doprinosa članova te porodične zajedince. Ostalo je nejasno i na koji način je drugostepeni sud opredelio udeo parničnih stranaka u zajedničkoj imovini sa 50,13% (iz čega onda proizilazi da je udeo roditelja tužbenog 49,87%) kada je utvrđeno da je otac tuženog, koji je bio zaposlen i ostvarivao lični dohodak, doprinosio i bavljenjem stočarstvom i poljoporivrednom u čemu mu je pomagala supruga - majka tuženog. Osim toga, ukoliko je udeo parničnih stranaka u zajedničkoj imovini 50,13% od ukupne vrednosti sticanja u porodičnoj zajednici, a udeo tužilje u tom zajedničkom doprinosu stranaka 35% (sticanje za vreme trajanja bračne zajednice), nejasno je na koji način je opredeljen udeo tužilje (od 35%) na celokupnoj predmetnoj imovini (objektima).

Sledom navedenog, u ponovnom žalbenom postupku drugostepeni sud će u smislu iznetih primedbi utvrditi sve relevantne činjenice na koje upućuje materijalno pravo i od kojih zavisi zakonita odluka u ovoj parnici.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković