Пресудом Апелационог суда у Беотраду Гж 2573/20 од 02.11.2021. године, ставом првим изреке, укинута је пресуда Основног суда у Убу П 238/19 од 07.11.2019. године. Ставом другим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и утврђено да је тужиља по основу стицања у породичној заједници стекла право својине са уделом од 35/100 на породичној стамбеној згради габарита 11 х 7,80 метара, спратности: приземље + поткровље, саграђеној на катастарској парцели број .. КО ..., са економским објектима – шупом габарита 8,50 х 3 метара саграђеној на катастарским парцелама број .. и .. КО ... и свињцем габарита 3,60 х 1,50 метара на катастарској парцели број .. КО ..., као и удео од 35/100 на помоћном објекту – гаражи габарита 7,80 х 4,80 метара саграђеној на катастарској парцели број .. КО ..., што је тужени дужан признати тужиљи и дозволити и трпети да се иста на основу пресуде може укњижити као сувласник са наведеним уделом. Ставом трећим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље у преосталом делу којим је тражено да се утврди да је тужиља по основу стицања у породичној заједници стекла право својине са уделом од 35/100 на бунару на катастарској парцели број .. КО ..., што би тужени био дужан признати тужиљи и дозволити и трпети да се иста на основу ове пресуде може укњижити као сувласник са наведеним уделом. Ставом четвртим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан тужени да јој на име накнаде за изведене грађевинске радове и материјал на старој кући саграђеној на катастарској парцели број .. КО ... и огради, исплати износ од 110.000,00 динара са законском затезном каматом од 07.11.2019. године до исплате, док је у преосталом делу тужбени захтев за исплату законске затезне камате за период од 10.06.2008. године до 06.11.2019. године одбијен као неоснован. Ставом петим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је власник покретних ствари ближе наведених у овом ставу изреке, а која представљају њену посебну имовину што би тужени био дужан признати и дозволити и трпети да тужиља ове ствари издвоји и узме у државину. Ставом шестим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је по основу стицања у браку са туженим стекла право својине са уделом од 1/2 дела на једном путничком возилу марке „Застава 101“ регистарски број ... и на покретним стварима ближе опредељеним и наведеним у овом ставу изреке, што би тужени био дужан признати, те да се обавеже тужени да тужиљи на име њеног удела од 1/2 на наведеним стварима исплати износ од 800.000,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате. Ставом седмим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 588.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију побијајући је у усвајајућем делу (ставови други, четврти и седми изреке) због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правноснажну другостепену пресуду у побијаном делу на основу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11, ...10/23), који се примењује на основу члана 506. став 2. истог закона, Врховни суд је нашао да је ревизија туженог дозвољена и основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Основано се у ревизији указује да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање релевантно за пресуђење у овој парници непотпуно утврђено.

Према чињеничном стању утврђеном од стране другостепеног суда након одржане расправе пред овим судом, тужиља и тужени су бивши супружници који су били у браку од 13.03.1985. године до 09.12.1999. године када је њихов брак разведен. У току брачне заједнице парничне странке су добили двоје деце, сина ВВ рођеног 1985. године и ћерку ГГ рођену 1995. године. Обоје су били у радном односу у ЈП РБ „Колубара“, а тужиља се поред тога бавила кућним пословима и подизањем деце. Од заснивања брака, тужиља и тужени су живели у породичној заједници са родитељима туженог. У току њиховог брака изграђена је породична стамбена зграда на катастарској парцели број .. КО ..., а реновирана је и стара кућа у којој су становали родитељи туженог сада покојни ДД и ЂЂ (који су преминули током трајања ове парнице). Такође, изграђена је метална ограда, жичана ограда за стоку, бунар, чесма као и помоћни објекти – гаража са шупом, шупа за угаљ, кош за кукуруз, свињац и кокошињац, а стицане су и бројне покретне ствари и парничне странке су заједно са децом и родитељима туженог чинили једно домаћинство, односно економску заједницу са заједничким улагањима и стицањима. Отац туженог, покојни ДД је био запослен у предузећу „Димитрије Туцовић“ и бавио се узгојем стоке (свиња и оваца) и кокоши, док му је супруга сада покојна ЂЂ помагала у томе и обрађивала је башту, а од продаје пољопривредних производа остваривала је зараду коју су такође уносили у породично домаћинство. На основу основног и допунског налаза и мишљења и изјашњења судског вештака грађевинске струке утврђено је да укупна вредност стицања тужиље у време брачне заједнице у односу на завршени објекат – нову кућу са обрачунатом вредношћу земљишта износи 3.652.586,74 динара, гараже 465.840,51 динара, шупе 23.295.00 динара и свињца 90.343,00 динара, док је вредност новог стамбеног објекта пре заснивања заједнице живота тужиље и туженог износила 229.434,48 динара, а вредност старог стамбеног објекта је износила 2.013.084,00 динара. За време трајања породичне заједнице реновирањем је увећана вредност старог стамбеног објекта и иста на дан престанка брачне заједнице парничних странака износила 2.329.639,73 динара, што чини разлику од 316.555,73 динара. Према налазу и изјашњењу судског вештака економско-финансијске струке, тужиља и тужени су у време трајања брачне заједнице стекли 50,13% од укупне вредности имовине стечене у широј породичној заједници. Од тога је допринос тужиље у стицању за време трајања брачне заједнице 35%, а туженом је у допринос приписан и допринос његових покојних родитеља и то оца ДД од 23% и мајке ЂЂ од 10%, па је његов допринос 65%. Тужени је 2007. године засновао други брак са непарничаром ЕЕ.

Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље сматрајући да се ради о непотпуној заједници супарничара јер тужбом није обухваћена нова супруга туженог која од заснивања брака са њим 2007. године доприноси породичној заједници, па је по мишљењу овог суда требао да буде утврђен и њен допринос у стицању имовине у породичној заједници.

Другостепени суд није прихватио становиште првостепеног суда о непотпуној пасивној легитимацији из ког разлога је укинуо првостепену пресуду и отворио главну расправу на којој је извео доказе и утврдио чињенично стање у погледу стицања имовине у породичној заједници и вредности тог стицања, али само за период трајања брачне заједнице парничних странака која је престала децембра 1999. године, а не и после тога. Полазећи од утврђеног чињеничног стања да је између парничних странака и сада покојних родитеља туженог постојала заједница живота од 1985. годне до краја 1999. године, другостепени суд је примењујући одредбе члана 195. Породичног закона заузео становиште да су непокретности које су предмет ове парнице стечене заједничким средствима и радом свих чланова породичне заједнице и да је по том основу – стицању у породичној заједници тужиљи стекла право својине са уделом од 35/100 идеална дела на новосаграђеној породичној стамбеној згради на катастарској парцели број .. КО ... и на економским објектима – шупи и свињцу на истој парцели јер представљају припадак стамбеној згради као главној ствари. У погледу гараже, овај суд је применом одредбе члана 19. став 1. Закона о основама својинскоправних односа закључио да се она сматра посебним помоћним објектом на којем може постојати самостално право својине и у односу на који је такође признао тужиљи право сусвојине са уделом од 35/100 идеална дела. Наведени удео тужиље другостепени суд је определио тако што је закључио да су парничне странке као супружници за период трајања њихове брачне заједнице допринели својим радом стицању у широј породичној заједници са родитељима туженог и то заједно са 50,13%, док су преостало допринели родитељи туженог, а њихов допринос је након смрти приписан туженом као њиховом законском наследику који је у коначном допринео са 65% у стицању непокретне имовине у породичној заједници, док је допринос тужиље 35%. Сходно томе, другостепени суд је утврдио тужиљин идеални сувласничкиу удео од 35/100 у односу на изграђену породичну стамбену зграду и помоћне и економске објекте као заједичку имовину чланова породичне заједнице. Такође, према утврђењу другостепеног суда, стара породична кућа у којој је тужени пре брака живео са родитељима и који су у тој кући наставили да живе је реновирана од стране парничних странака за време трајања њиховог брака и то тако што је њена вредност реновирањем увећана са 2.013.084,00 динара на 2.329.639,73 динара, па је тужиљи признат допринос од 35% у овом увећању вредости од 316.555,73 динара, што износи 110.794.500,00 динара, али је тужени обавезан да јој по овом основу исплати износ од 110.000,00 динара колико је тужиља тражила тужбеним захтевом, са затезном каматом од дана пресуђења до исплате.

Врховни суд за сада не може да прихвати становиште другостепеног суда у погледу доприноса - удела тужиље у заједничкој имовини стеченој у породичној заједници јер је, по оцени овог суда, засновано на чињеничном стању које је због погрешне примене материјалног права остало непотпуно утврђено.

Према члану 195. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр. 18/2005, 72/2011-др.закон и 6/2015), који се примењује у овом случају на основу одредбе члана 357. став 1. тог закона, имовина коју су заједно са супружницима односно ванбрачним партнерима стекли радом чланови њихове породице у току трајања заједнице живота у породичној заједници представља њихову заједичку имовину (став 1). Члановима породице у смислу става 1. овог члана сматрају се крвни, тазбински и адоптивни сродници супружника, односно ванбрачних партнера који заједно са њима живе (став 2). На имовинске односе чланова породичне заједнице сходно се примењују одредбе овог закона о имовинским односима супружника, осим одредбе члана 176. став 2 (уписивање у јавни регистар) и члана 180. став 2 (предпоставка о једнаким уделима) – став 3. Дакле, у погледу деобе заједичке имовине чланова породичне заједнице сходно се примењују одредбе овог закона које регулишу деобу заједничке имовине супружника. Према одредби члана 177. овог закона, деобом заједничке имовине у смислу овог закона сматра се утврђивање сувласничког удела сваког супружника у заједничкој имовини. Ако супружници не могу да се споразумеју о деоби заједничке имовине, деобу врши суд према одредби члана 180. став 1. истог закона и према ставу 2. истог члана се сматра да су њиховив удели у заједичкој имовини једнаки, при чему већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини, те других околности од значаја за одржавање или увећање врендости зајединчке имовине (став 3).

Полазећи од цитираних законских одредби, да би постојала породична заједница у којој се стиче заједничка имовина потребно је да њени чланови заједнички раде и привређују, односно да постоји економска заједница чланова у смислу заједичког стицања и трошења средстава. Само у том случају имовина стечена у току трајања те заједнице сматра се заједничком имовином свих чланова породичне заједнице, при чему сваки члан може тражити њену деобу, односно утврђење свог сувласничког удела у заједничкој имовини према његовом доприносу, а процењујући све околности.

У конкретном случају, тужиља тражи утврђење свог дела у имовини стеченој током заједице живота са туженим као бившим супружником и његовим родитељима. Правилно је другостепени суд закључио да се ради о стицању у породичној зајединици, а не у брачној заједници како је тужиља определила правни основ свог тужбеног захтев, којим суд није везан у смислу одредбе члана 192. став 4. ЗПП.

У поступку је утврђено да је током трајања породичне заједнице парничних странака са сада покојним родитељима туженог (у периоду од 1985. године до краја 1999. године) најпре реновирана стара кућа коју су изградили родитељи туженог и у којој су живели и да је њена вредност пре брака парничних странака износила 2.013,084,00 динара, а након реновирања које је извршено у време трајања брака странака, износила је 2.329.639,73 динара, из чега произилази да је вредност уложеног материјала и рада 316.555,73 динара. Даље је на основу грађевинског вештачења утврђено колика је била вредност новог стамбеног објекта пре заснивања брака парничних странака, а колика је његова вредност у време престанка њиховог брака, уз обрачунату вредност гараже, шупе и свињца који су такође предмет захтеване деобе. При томе се из утврђења другостепеног суда не види у којој фази изградње је био нови стамбени објекта када су парничне странке засновале брак, односно шта су од тог објекта изградили родитељи туженог пре њиховог брака (што може бити само њихов допринос), нити се утврђује допринос родитеља туженог у виду рада и материјала у наставку изградње овог стамбеног објекта. Исто тако, није утврђено када су и од чијих средстава грађени помоћни и економски објекти који су предмет тужбеног захтева, а није утврђена ни вредност парцела на којој се налазе предметне непокретности (катастарске парцеле бр. .. и .. КО ...) и у чијем власништву су биле у моменту када је тужиља ступила у породичну заједницу, што је полазна основа при утврђивању доприноса чланова те породичне зајединце. Остало је нејасно и на који начин је другостепени суд определио удео парничних странака у заједничкој имовини са 50,13% (из чега онда произилази да је удео родитеља тужбеног 49,87%) када је утврђено да је отац туженог, који је био запослен и остваривао лични доходак, доприносио и бављењем сточарством и пољопоривредном у чему му је помагала супруга - мајка туженог. Осим тога, уколико је удео парничних странака у заједничкој имовини 50,13% од укупне вредности стицања у породичној заједници, а удео тужиље у том заједничком доприносу странака 35% (стицање за време трајања брачне заједнице), нејасно је на који начин је опредељен удео тужиље (од 35%) на целокупној предметној имовини (објектима).

Следом наведеног, у поновном жалбеном поступку другостепени суд ће у смислу изнетих примедби утврдити све релевантне чињенице на које упућује материјално право и од којих зависи законита одлука у овој парници.

Како одлука о трошковима поступка зависи од исхода одлуке о главној ствари, то је и она укинута.

Из изложених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 416. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци овог решења.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић