Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1/23 od 11.05.2023. godine, odbijene su žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući dozvoljenost izjavljene revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se o reviziji odlučuje kao o posebnoj.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći razloge tuženog za odlučivanje o reviziji kao izuzetnoj, Vrhovni sud je našao da za ovako odlučivanje nisu ispunjeni uslovi iz citirane zakonske odredbe. U konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nižestepenim odlukama odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade za korišćenje dela putnog zemljišta državnog puta u periodu od 01.01.2019. do 31.01.2022. godine u iznosu od 444.837,01 dinar sa pripadajućom kamatom na javne prihode, i to na način koji je u skladu sa pravnim shvatanjima Vrhovnog suda. Revizijski navodi tuženog ne predstavljaju pravno relevantni osnov za izjavljivanje revizije iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već njegovo tumačenje primene relevantnih normi materijalnog prava. Revident u prilog svojim navodima o potrebi ujednačavanja sudske prakse ne ukazuje na suprotne revizijske odluke u istoj ili sličnoj činjeničnopravnoj situaciji koje bi bile od značaja za ujednačavanje sudske prakse.

Zato je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta dana 19.04.2022. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 1.873.334,23 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog Zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković