Пресудом Привредног апелационог суда Пж 1/23 од 11.05.2023. године, одбијене су жалбе тужиоца и туженог као неосноване и потврђена је првостепена пресуда.

Против другостепене пресуде тужени изјављује ревизију, због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Оцењујући дозвољеност изјављене ревизије, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23-др. закон), Врховни суд је нашао да у конкретном случају нису испуњени услови да се о ревизији одлучује као о посебној.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Ценећи разлоге туженог за одлучивање о ревизији као изузетној, Врховни суд је нашао да за овако одлучивање нису испуњени услови из цитиране законске одредбе. У конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права, све имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване нижестепене одлуке. Нижестепеним одлукама одлучено је о захтеву тужиоца за исплату накнаде за коришћење дела путног земљишта државног пута у периоду од 01.01.2019. до 31.01.2022. године у износу од 444.837,01 динар са припадајућом каматом на јавне приходе, и то на начин који је у складу са правним схватањима Врховног суда. Ревизијски наводи туженог не представљају правно релевантни основ за изјављивање ревизије из одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, већ његово тумачење примене релевантних норми материјалног права. Ревидент у прилог својим наводима о потреби уједначавања судске праксе не указује на супротне ревизијске одлуке у истој или сличној чињеничноправној ситуацији које би биле од значаја за уједначавање судске праксе.

Зато је применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено као у првом ставу изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија није дозвољена.

Тужба је поднета дана 19.04.2022. године. Вредност предмета спора износи 1.873.334,23 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 479. став 6. наведеног закона, прописано је да у споровима мале вредности, против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку. Зато изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. истог Закона није дозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић