Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 46/23 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2651/21 od 07.09.2022. godine u stavu trećem i četvrtom izreke, a žalba tužilje u tom delu odbijena, kao neosnovana. Stavom drgugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2651/21 od 07.09.2022. godine i obavezan tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 66.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate od dana presuđenja do dana izvršnosti presude odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv stava jedan pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20, 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, jer u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u javnim službama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. O ovom pravnom pitanju, Vrhovni kasacioni sud je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine usvojio stav, prema kome zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava (kojoj kategoriji zaposlenih pripada tužilja), ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Kako su presude nižestepenih sudova u delu u kome je odlučeno o zahtevu tužilje za isplatu ovih naknada donete u skladu sa usaglašenom sudskom praksom, prihvatanje odlučivanja o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drugačiji ishod spora.

Sledom navedenog, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba tužilje u ovom sporu podneta je 05.04.2021. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužilje nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković